Под овим насловом Културно-просветна заједница Србије у Београду, у своју издавачку делатност, уврстила је књигу Радољуба Глигоријевића из Куршумлије, која ускоро треба да буде доступна читаоцима.

            Радољуб Глигоријевић, новинар, публицист и књижевник из Куршумлије, није само своју душу ''изнео изнад горе'', као његов земљак Раде Драинац, у књижевну раван и објективизацију личне приче о селу његовог јунака Петронија, већ је успео у нечем много амбициознијем - (ис)повест о селу надоградио је читавим народним памћењем.

            У овој књизи онтолошки гест повратка коренима је јасно наглашен у мислима и исказима главног јунака који, већ на првим страницама ове књиге, каже: ''Није подвиг из села отићи, него се на огњиште вратити!'' – наводи, између осталог, рецензент Петар В. Арбутина, главни уредник ''Хронике села'' Културно-просветне заједнице Србије у Београду, која је у свој издавачки програм уврстила рукопис Радољуба Глигоријевића из Куршумлије под насловом ''Кад су птице туговале.''

            Можда је управо Петроније – ''инсан јачи од тишине'', онај кроз кога проговарају тишином многи који су отишли, не желећи да признају да у том далеком свету нису нашли оно што су тражили, а себе су изгубили, док они, који су смогли снаге да се врате и виде шта је остало од родног прага и села у целини, жалом ''надахњују'' своју завичајновенчану душу. И не само шта је остало од села и сеоског живота, него шта је остало од идентитета народног, који је само у селу и у складу са селом постојао, јер, заборављајући тај живот и потискујући наслаге памћења, човек губи упориште и у времену и у простору.

            Зато је ова невелика књига и својеврстан појмовник свих оних процеса и историјских епизода кроз које су људи пролазили, трпећи и памтећи, радећи и стичући упркос и у инат времену, које је несклоно тежачком раду и истинском животу, разграђивало и рушило труд, али не и наду да ће у новом дану понићи нека друга судбина.

            Село су људи и оно што створе или иза њих остане. То нам скоро на свакој страни овог рукописа Глигоријевић говори и сведочи кроз типичне примере наслеђа бивших времена, ратова, ретке среће и честе туге. Зато писац гради и описује типизиране ситуације сеоског живота и ликове као њихове тумаче, чувајући од заборава обичаје и карактере, песме и изреке, древну мудрост живота сеоског. Све то сачињава промишљен, испланиран и индивидуализован приповедачки образац, који омогућује сећање, комуникативност и многозначност.

            То је изграђано осећање за форму које обликује сугестивне реченице разноврсним сликама и оригиналним животним ситуацијама. Утисак о аутентичности допуњује и форма излагања због чега већина епизода из ове књиге личи на проширене монологе у којима се обезбеђује непосредност и драматичност.

            Описујући оно што је потресно и истинито, често на граници сентименталности, писац ствара ''оставштину за будућност'', слику коју треба памтити, јер ће нас по њој памтити и тумачити. Нема и неће бити других и другачијих слика. Град је навика, део наше неизграђене и смушене свести, истинска егзистенција је у древности сеоског живота.

            Када то схватимо, и градови ће бити другачији, јер из слике сеоског живота, коју налазимо у овој књизи, долази вредносна лествица врлина, а не урбаних отуђења. Када то схватимо биће нам јасније што смо пребрзо одустали од свега да би смо добили шарено и светлуцаво ништа.

            Ова књига је сведочанство о свему што смо напустили и што нас још увек чека, да нас гласом предака подсети и опомене – закључује рецензент Петар В. Арбутина.

            Откуд птице у наслову рукописа?

            - Птице су жива бића. Слободна. Оне су као и људи. Остављају траг у времену и простору. Од постања та јата крилата, мала распевана бића, одувек се враћају у гнезда из ког су полетела. Према причи наших старих, насталој на основу њиховог дугогодишњег животног искуства, птице су, уосталом као и животиње, умеле да најаве немирна времена, елементарне непогоде, земљотресе, сушна лета и гладне године, студен, мраз и снегове, да застану са својим милопојем, да тугују и пате над судбинама људи у окружењу, али и да се радују пролећу и расцветалом мају, свом љубавном зову, берићетној јесени и младунцима док их уче да лете. Пражњењем села, око утрнулих огњишта, у самоћи и тишини, птице и сад певају, док се по напуштеним авлијама лењо шетају змије чуваркуће, једини становници напуштених кућа – објашњава аутор, наводећи примере олујних времена, када се у лугу није чуо славопој, а такође и дана, када се горама разлегала хорска песма птица певачица, некад и преко мере.

                                                                                                                                                                     Малина Маја Савић