13
čet, dec
Luzitanija Dejana Atanackovića
Kategorija: Društvo

Luzitanija Dejana Atanackovića

     U organizaciji Narodne biblioteke, u sali SO-e Kuršumlija, tokom letnjeg perioda, održano je predstavljanje knjige “Luzitanija”, autora Dejana Atanackovića, vizuelnog umetnika i univerzitetskog profesora, dobitnika NIN - ove nagrade za najbolji roman na srpskom jeziku u 2017. godini.

     Zasluga za objavljivanje Atanackovićevog prvog proznog dela pripada izdavačkoj kući “Besne kobile”.

     Roman sadrži priče o putovanjima, lutanjima, preobražajima i nestajanjima. Stiču se i ukrštaju u sobama, hodnicima i dvorištu najmanje države na svetu, zasnovane na najdubljem i najneravnopravnijem sukobu - sukobu progresa i ludila.

     Luzitanija”, zamišljena kao utopijski roman, u osnovi je priča o beogradskoj psihijatrijskoj bolnici tokom Prvog svetskog rata, koja se nalazila u zgradi poznatoj kao Doktorova kula. “Dom za s uma sišavše” je tokom okupacije zvanično bio van nadležnosti okupatora, koji je tu eksteritorijalnost dodelio bolnici, po svoj prilici, ne bi li se lišio komplikovanih obaveza. U romanu ta minijaturna teritorija postaje parlamentarna republika, zasnovana na ukidanju neravnopravnosti između lekara i pacijenta, a pre svega na ideji da razum i ludilo nisu dve suprotstavljene okolnosti, već da se i razumu i ludilu jednako suprotstavlja ljudska glupost. Dok se ludilo vekovima tamniči i kažnjava, glupost se oduvek veliča, slavi i ovlašćuje. Na ovom našem prostoru često je sva nesreća pripisivana nekakvom urođenom, gotovo poslovičnom ludilu, ali to je samo zato što razum i glupost ponekad prave dogovore.

     Prema rečima Nikole Dragomirovića:

     “Dejan Atanacković strpljivo gradi radnju i vodi čitaoce kroz kompleksne hodnike imaginacije. Saramagovskom naracijom ukršta likove i događaje i svakom stranicom dokazuje da iznenađenjima nema kraja. Maestralno baratajući apsurdom, stvara svet inverzije normalnosti. Luzitanija je roman o utočištu, gde svako može naći svoje mesto i smisao”.

     “Pacijenti su se utrkivali ko će najpre toj reči smisliti značenje, jer, kako raskošna mašta umno obolelih nalaže, ništa u životu ne može da bude samo jedna stvar, a da istovremeno ne bude još stotinu drugih. I ako bi nekom palo na pamet da tih poslednjih dana septembra 1915., neposredno pre početka bombardovanja, u bolnici sprovede anketu sa pitanjem: šta je Luzitanija?, odgovora bi bilo koliko i stanovnika ove ustanove zajedno. Za neke je to bila reka, za druge drvo, treći su je smatrali naslovom neke antičke komedije, četvrti retkom bolešću. Neko ju je smatrao ženom, neko pticom, a bilo je i mišljenja da je reč o najdaljem kutku hiperborejske zemlje. Tačnije, svako je, bez sumnje, znao da je Luzitanija jedna ogromna potonula barka, ali je ujedno svakom bilo jasno da ta barka, na mračnom morskom dnu, daleko od pogleda, sada u sebi nosi tu neobičnu mogućnost da bude bilo šta.” 

     Dejan Atanacković predaje više predmeta iz oblasti vizuelne umetnosti i kulture na univerzitetskim programima u Firenci i Sijeni, sarađuje sa firentinskim Muzejom prirodnih nauka na predmetu “Body Archives”, posvećenom istoriji predstava ljudskog tela.

     Poslednjih godina vodi radionice zasnovane na dijalogu studenata i psihijatrijskih pacijenata. U Beogradu je, uz podršku Muzeja savremene umetnosti pokrenuo inicijativu za nove narativne tokove, kroz javni rad beogradskih alternativnih vodiča.

     Kao vizuelni umetnik, od devedesetih ostvaruje samostalne izložbe i kustoske projekte.