25
pon, maj
Књига сећањима  и успоменама надарована
Category

Књига сећањима и успоменама надарована

            Из пера новинара, публицисте и књижевника, Радољуба Глигоријевића из Куршумлије, појавила су се два нова наслова - ''Међу вихорима'' и ''Сачуване успомене''.

            Прва књига је посвећена ратним причама из јуначке Топлице и устаничке Косанице. У питању су записи о витезима Другог пешадијског пука Моравске дивизије ''Књаз Михаило'', легендарног Топличког ''гвозденог'' пука, који су за време отаџбинских ратова, које је Србија водила почетком минулог столећа, својим јунаштвом задивили свет.

                ''Сачуване успомене'' је књига сећањима и успоменама надарована. На око 300 страна, богато илустрованих пожутелим фотографијама и документима, као и сликама из најновијих дана, аутор казује о својим далеким прецима и њиховим потомцима, подробно описујући људе и догађаје кроз векове.

            - Приче и сећања, која сам у дугим зимским ноћима слушао од својих дедова, годинама сам носио у себи. Дошло је време да се подсећања на лепоту живота у старом крају, али и на зла и невољна времена, на наше сеобе и деобе, систематизују и публикују, да остану онима који корачају за нама – каже аутор, чији преци корене вуку из Старог (Црногорског) Колашина, области која се простире од Комова и Колашина до Мојковца и Бродарева. - На старини су живели у многочланој заједници која је бројала четрдесет и две душе. Из старог краја сеоба их је довела у село Брзанце на падини Копаоника, подно Ладова, на живописну Борчанску висораван. Када се у Топлици, после протеривања турских поробљивача 1878. године слобода расцветала, ова породична задруга ново станиште налази на југу Неваде, села удаљеног 15 километара од Куршумлије, на маленој висоравни бајковитој, са које поглед далеко сеже, где се звезде рукама могу да дохвате, где октобар разлистава хиљаде нијанси најразличитијих боја девичанске лепоте.

            Овим просторима дували су многи ветрови који су почетком 20. века прерастали у олујна времена. У Балканским ратовима и у Великом отаџбинском рату и младићи ове фамилије, као и њихови вршњаци из осталих поткопаоничких села и заселака, стају у строј одбране слободе, части и достојанства српског рода. Око неутрнулих огњишта и сад живи прича о њима.

            Слобода је сунце које најтоплије сија. Наши преци су храбро ишли за том светлошћу не жалећи своје животе. Дедови Јеротије и Драгутин су свој цвет младости уградили у темеље слободе, док су се Јован и Лазар борили на Солунском фронту.

После кише јавља се дуга, помаља се сунце. И њих двојица су се вратили на крилима слободе, са живоносећим ранама у души и одличјима на грудима. Марко и Хранислав су преживели немачко, односно бугарско ропство. И њих двојица су светлост коју тама није могла да одузме. Таквих људи више нема, а били су тврђи од камена. Вратили су се са фронта и наставили да ходају стопама детињства као да се ништа страшно није десило. Мало им је било потребно да буду срећни.

Они су сада на небу, а од њих смо учили шта је живот, а шта животу не припада. Живели су здравије, у природи, и били њен саставни део, а сада, у убрзаној свакодневици, немамо времена једни за друге. Дичили су се својом прошлошћу која обликује и садашњост, и будућност. Нису се предавали мукама

- 2 -

и кад душа застудени. Истицали су се моралним вредностима, а живот и мудре мисли нису учили из књига, већ из живота. Говорили су да љубав, веру, обичаје и традицију треба чувати, а живот живети.

Потомци праоца Глигорија и прамајке Стамене, као семе маслачка, расути су по свету, али не заборављају родни праг на коме је остао први корак и прва изговорена реч. Те слике, у најлепшем пределу душе дубоко урезане, памте се и носе довека, а село, родни дом и брег памћења, у коме је клица снова проклијала, редовно посећују.

            Путујући кроз добра стара времена, аутор књигу завршава родословом и завештањем својих предака у коме је свака реч заветна, мудра и аманетна: ''Чувајте корене да се не раскорене. Нека вам они, на животној стази, буду светионик, путоказ и звезда најсјанија, а кад се у прошлост удубите да знате ко сте, одакле сте и којим су путевима ваши стари ходали. Не дозволите да се прошлост удаљи, да сећања и успомене избледе.''

            У памћењу су остале и ове мисли:

            ''Књигу судбине човек сам исписује. Њен садржај има и лепу, и ружну страну, а на крају се све на исто своди. Живот је благо, од звезде сјајније. То благо једнога дана завејаће време, јер се крај пута не може избећи. Памте се дела, оно што човек за собом нараштајима у наслеђе оставља. Јер, живот је кратковек, омеђен и пролазан, а људски трагови су вечито спомињање. Дрво се по плодовима познаје, а ово је поново исписивање непролазне лепоте српског села и његових домаћина, ратника и патника. Та лепота треба да се чува, сабира и стално дописује. Све што данас прође, већ сутрадан доћи неће. Сунце на заласку губи сјај.''

            Ова фамилија је изнедрила лекаре, инжењере, правнике, економисте, професоре. Њих двадесет троје су завршили факултете. Међу њима су и три доктора наука.

                                                                                                                                                       Малина Маја Савић