21
ned, apr
Приче о српским домаћицама са села
Kategorija: Društvo

Приче о српским домаћицама са села

     Најновија књига Радољуба Глигоријевића ''МИРИС ПРАДУШЕ'' говори о српским сељанкама, које су за време отаџбинских ратова чувале и сачувале кућу, децу, фамилију и имање, обављајући и најтеже мушке послове.

     Још једно дело Радољуба Глигоријевића из Куршумлије, једног од најплоднијих писаца Топлице, угледало је светло дана. Из штампе, у скромном тиражу, појавила се књига записа под насловом ''Мирис прадуше''.

   „Потресна казивања о српским сељанкама, домаћицама, које су за време ослободилачких ратова, које је Србија водила почетком минулог столећа, обављале и најтеже мушке послове и чувале и сачувале кућу, децу, фамилију и имање, дуго сам носио у себи. У дугим зимским ноћима, уз пуцкетање ватре у огњишту, као дете, од прабабе Мирјане и бабе Ракине, слушао сам приче за неверовање. Дошло је време да та подсећања на минуло доба угледају светло дана и остану као сведочанство једног мучног времена.

    О српским домаћицама треба с дивљењем и поштовањем говорити. Оне су, како каза једна од њих, траву ручно косиле, дубове секиром у забрану обарале и обављале остале мушке послове. Капу доле женама, чија је борба за опстанак равна подвигу, победама наших слободара на бојном пољу. Пропатиле су као и њихови очеви, мужеви и браћа на ратиштима“ - каже аутор.

     Где нема жене, нема ни куће - речи су једне од старица која истиче да су, захваљујући мобама и међусобном испомагању, све послове обављале ручно и на време. Онда је реч била јача од свега. Поштовали су се сви празници, редовно се одлазило у цркве, а кад сокаком прођу деца или младићи и баке устају да их поздраве, говорећи да су то будући домаћини, војници и ратници.

     Наишли су крвави ратови, а са њима и све оно што са собом носе - погибије, сирочад, црне мараме, лелеке, туге, споменике. Српски сељак је јуначки бранио село и родни праг, част и достојанство, уградивши себе у слободу отаџбине.

     Док су младићи војевали, њихове мајке, жене и сестре, мушки су носиле терет многочланих породичних задруга, обављајући све послове у кући и у пољу. Те сељанке, спартанске храбрости, заслужују пажњу, споменик, да уђу у књиге.

     Док су се наши слободари витешки борили на фронту, овде, далеко од ровова, наступили су тешки дани за голоруки народ. Те жене су живи сведок упорности и храбрости да се сачува породица, родни праг, огњиште, вера, слобода и домовина.

     Колико ли смо ноћи с децом и старима провели у забрану? Не зна им се броја. После слома Топличког устанка 1917. године Бугарски окупатор је претио да ће село да спали, чељад да побије, ако им не дамо оружје и муницију и ако им не кажемо ко су и где се налазе комите и њихове вође. Како туђину да објаснимо откуд оружје старцима, старицама и деци, који даље од свог села нису видели.

     То није трајало недељу - две или месец - два. Има ли краја српском страдању? Као да смо се с Богом посвађали. То време провели смо у страху, нисмо могли да се радујемо новом дану. Одузели су нам осмех и наду, а посејали зебњу - записао је Глигоријевић речи старице Видосаве, кршне планинке, из чијег имена зрачи светлост, доброћудност и доброта.

           

- 2 -

     Књижевник Милијан Деспотовић, у осврту на ово, 31. по реду дело Радољуба Глигоријевића, за које су илустрације урадили Саша Димитријевић, карикатурист из Ниша, Милена Вукајловић, академски вајар из Куршумлије и Вања Анастасија Рашић, сликар из Крушевца, истиче, између осталог:

    „Књига ''Мирис прадуше'', коју је писац посветио српским домаћицама са села, чине записи о сећањима све ређих житеља забитих поткопаоничких села и заселака у куршумлијском крају до којих је писац, кроз време, доходио и кад год би се тамо поново враћао, било их је све мање. Они су се нечујно селили у будуће време, у ово приповедачко дело, у коме вечито, са мирисом прадуше, остају у наслеђе садашњим генерацијама и далеким покољењима.

    Глигоријевић је те важне догађаје уградио у ове приче. Казивање његових саговорника представља исписивање историје куршумлијског краја новим страницама и анонимним актерима; оно је од научног значаја, чиме аутор, на најлепши начин, посвећенички и зналачки, одужује свој дуг завичају, природним лепотама надарованом.

    Мноштво чињеница из славне прошлости нашег рода, дивни описи природе, уграђивање старих и исписивање нових пословица и изрека, даје посебну вредност овом делу, у коме чулност, као истина, још увек додирује наше биће.

       Међутим, присутан је и страх што су ти додири све слабији и једни од других удаљенији пред налетом ћутања и тишине, која обавија просторе на којима је биће наших предака све више духовно незбринуто. Јер, све нас је мање.''

                                                                                                                                                                            Малина Маја Савић