13
čet, dec
  Сећање на боравак Бранка Ћопића у Куршумлијској Бањи
Kategorija: Društvo

Сећање на боравак Бранка Ћопића у Куршумлијској Бањи

            Куршумлија, тиха топличка варошица, купа се на косим јутарњим зрацима звезде. Почетак је јануара, а време преко дана подсећа на рано пролеће. Изнад узвишења Самоково, одакле се Немањина престоница види као на длану, кликће сури орао. У народу влада веровање да је то најава још топлијих дана.

            У старој чаршији, у једној кафани, стари знанац Божур Петровић (1929). Недавно преминули Раша Попов, легенда дечјег песништва, новинар и публицист, говорио је да је старост тешка бољка.

            - Не! Године нису препрека да се виђамо као у она времена. Јесте, кичма ме, с времена на време, не слуша, заболи, па низ ноге, али ту је штап. Не жалим се - каже Петровић, који се седамдестих година минулог столећа налазио на најодговорнијим функцијама у синдикату, партији и локалној самоуправи куршумлијске општине, и испија гутљај линцуре.

            И приликом овог сусрета навиру сећања на људе и догађаје који не бледе.

            - Давне 1963. године налазио сам се на дужности управника Куршумлијске Бање, природног лечилишта на крајњим југоисточним обронцима Копаоника, знаног још из доба старих Римљана, о чему сведоче материјални докази у бањском насељу пронађени.

Наиме, приликом изградње купатила у бањи, пронађене су опеке и зидине, затим сребрни новац императора Филипа (241-249), римски надгробни споменик, миљоказ (путоказ) и други предмети, који потврђују да је Куршумлијска Бања коришћена још у доба старих Римљана, чији су високи државници, легионари и ислужени војници овде видали ране и лечили костобољу.

На надгробном римском споменику, профилираној ари (жртвени олтар), од сивог туфа (вулканске стене), на латинском језику, пише: ''Nymphis salutaribus - Gat (t) ius Cele (r p) ontifex (um L) ucilla coniuge (et) Lucis et Sexto filliis.''

Споменик и натпис на њему сведоче да се високи римски државник захваљује нимфама (nymphа, на грчком значи женско божанство, вила) на излечењу, односно да је бања и у римско доба служила као лечилиште и да су у њој боравили и ту себи лек нашли црквени великодостојници Римске Империје.

У аналима Куршумлијске Бање, удаљене 11 километара јужно од Куршумлије, наводи се да су овуда пролазили, навраћали и у бањи боравили многобројни знани и незнани туристи, међу којима је било и путописаца, домаћих и страних.

Један од њих је и Енглез др Едуард Браун. Он је, 1669. године, долазећи из Приштине, на путу за Куршумлију, прошао ''покрај једног топлог купатила, мало с десна. Купатило је у једној сведеној лепо озиданој соби и врло је добро за опорављање путника''. Долазећи из Куршумлијске Бање у Беле Цркве (ондашњи назив Куршумлије), Браун је видео ''један стари манастир и једну стару цркву са две куле...''

Куршумлијска Бања памти и многе преломне догађаје српске историје који нису мимоишли овај јуначки крај.

Летописци наводе да је Српска војска, на челу са кнезом Лазаром, одлазећи у бој на Косово 1389. године, прошла преко Куршумлијске Бање и превоја Преполац.

Две године после боја на Косову Пољу, те највеће српске незацељене ране, тачније 15. јуна 1391. године, народ, свештенство и племство Топлице и Косанице, на Преполцу, дочекали су и, преко Куршумлије, Блаца и Јанкове клисуре, испратили мошти великомученика кнеза Лазара, путем којим је кнез са војском отишао у бој. Његов син деспот Стефан Лазаревић је своју сестру Оливеру испратио турском султану Бајазиту, а за узврат добио дозволу да тело свога оца из цркве у Приштини пренесе у манастир Раваницу, цара Лазара задужбину. Племићки и великоцрквени достојанственици међу којима су се налазили митрополит Белоцрквански Јован, Вук Бранковић, са женом Маром, најстаријом кћерком кнеза Лазара, после свечане службе у Приштини, кренули су пут Преполца, где су их сачекали кнегиња Милица са синовима Стеваном и Вуком.

Сусрет је, како се наводи у летопису цркве и парохије Мирница, био веома потресан. Кнегиња је пала на тело цара Лазара и онесвестила се, а Вук Бранковић, који је тело свог таста сачекао испред Приштине и извесно време пратио поворку, вратио се у своје дворе, у Вучитрн.

- У лето 1963. године у Куршумлијској Бањи је боравио знаменити српски и југословенски књижевник Бранко Ћопић - прича Божур Петровић. - Он је овуда пролазио на путу за Приштину. Није било предвиђено да се у Бањи задржи. Привукле су га лепоте Бање и околине, неслућени мир, чист ваздух, шумовити предели и кристално чисте воде Бањске. Свратио је у ресторан ''Преполац'' на освежење у намери да потом настави пут Косова и Метохије. Разгледајући бањско насеље, које га је подсећало на родне Хашане подно Грмеча, одлучио је да путовање одложи за неколико дана. Одсео је у вили ''Милица'', а јутра и поподнева је проводио у шетњи. Два послеподнева провео сам са њим у разговору који је остао у неизбрисивом памћењу.

Бранко, елегантан, комуникативан, срадачан, дружељубив, надарован хумором и сатиром, привукао је пажњу гостију. У тим разговорима интересовао се о пореклу становништва, пословању и плановима развоја овог краја и бањског туризма. Говорио је о свом стваралаштву у коме доминирају теме из живота Босанске Крајине и антифашистичке борбе. Причао је о својим новим рукописима, посебно о роману ''Битка у Златној долини'', који се из штампе појавио наредне 1964. године. Била је милина слушати великог писца. За мене и бањске госте то је био доживљај који остаје у трајном сећању.

Нажалост, онда су фотографи били реткост, тако да тај тренутак живота, сведочанство једног времена, није забележен, овековечен - сећа се Петровић, који је највећи део свог радног века посветио туризму.

Куршумлијска Бања, иначе, има шест издашних извора лековите воде различитих својстава, чија температура на површини земље достиже 62 Целзијусова степена.

Геолози сматрају да се на дубинама већим од 200 метара може добити прегрејана водена пара, што је права благодет, извор најјевтиније енергије коју човек може да добије. То би, кажу зналци, омогућило да се сви објекти у Куршумлији преко зиме греју водом са врелих бањских извора. То благо, које дарежљива природа сама нуди, вековима већ, отиче реком Бањском неискоришћено, у неповрат.

Године 1963., када је у бањама око Куршумлије регистровано 13.500 туриста, Савет Пролом Бање, на иницијативу Војислава Воје Стојановића, чувеног хирурга из Београда, предложио је, а Извршно веће Скупштине Србије донело одлуку о формирању стручне комисије за научно утврђивање лековитости воде са извора у лечилишту на падини Соколовице, коју су сачињавали: др Војислав Стојановић, директор Друге хируршке клинике у Београду, професор др Мирослава Скенчић, директор Дерматовенеролошке клинике у Београду, академик др Спужић, директор Клинике за стомачна обољења у Београду, др Жарковић, главни санитарни инспектор Србије, Никола Степановић, родом из Шиповца, који се налазио на челу Секретаријата Извршног већа Србије за борачка и инвалидска питања и Божур Петровић.

- Испитивања су вршена у Пролом Бањи и у Београду под руководством доктора Стојановића, уз асистенцију Радисава Минића, родом из села Мрче. У Београд смо сваке недеље слали пролом воду. Предмет истраживања је било дејство воде на лечење кожних и стомачних болести и обољења на пацијентима и мишевима. Сећам се да је један младић пуних 12 година носио рану на нози, а после 28 дана боравка у Пролому, рана је ишчезла - објашњава Петровић, сада пензионер и велики заљубљеник у Ђавољу Варош, а затим наставља:

- Куршумлијски крај обилује природним богатствима. Познаваоци прилика су шездесетих и седамдесетих година прошлог века оценили да су дрво и вода будућност Горње Топлице и Косанице. Зато се одлучно кренуло у развој дрвне индустрије. Изграђено је шест фабрика Комбината ''Копаоник'', а 1973. године, да би се поспешила туристичка привреда, основан је Општински фонд за развој туризма. Средствима тог фонда финансирана је израда програма развоја туризма у овој општини, једног од ретких у Србији, на чијим су основама потоње генерације унапређивале ову грану привређивња, затим пројекта за мотел ''Рударе'' у Рудару, далековода, нисконапонске мреже и трафо - станица на правцима рудник Жута прла - Луковска Бања, Саставци - Ђавоља Варош и Рударе - Пролом Бања, као и идејно решење за уређење Пролом Бање и Ђавоље вароши... - сећа се Петровић, који се, као први грађанин Куршумлије, свестрано ангажује на формирању Фото - колоније ''Ђавоља варош'', јединствене уметничке и привредно - туристичке манифестације те врсте у Европи, можда и у свету, која је прошле године обележила четири деценије постојања и рада.

Оснивачи Колоније су Општина Куршумлија и Удружење самосталних уметника фотографије (УСУФ) у Нишу. Договор о томе је постигнут у општини Куршумлија, а у њему су учествовали: екселенција југословенске фотографије Велислав Веља Миленковић из Ниша, родом из села Ђаке, у чијем се атару налази Ђавоља варош, затим уметник фотографије Живојин Жика Миљковић из Ниша, вајар Миладин Шакић из Ниша, директор Народног музеја и Галерије савремене уметности у Нишу Војислав Воја Девић и Божур Петровић, тада председник општине Куршумлија.

Колонија је формирана 18. априла 1977. године у Ђавољој Вароши и регистрована у Куршумлији, Нишу и Shalon-sur-Saloneu у Француској, седишту EUROPHOT-a, месту рођења Nicephore Niepse, проналазача фотографије.

Захваљујући уметницима фотографије из Југославије и света Ђавоља Варош је изашла из анонимности, а дела настала у овој Колонији имала је прилике да види публика широм бивше СФРЈ, Европе, Азије, Америке, Кине, далеког Јапана...

Уметничке фотографије Ђавоље вароши, аутора Велисава Миленковића (1934-2002), иницијатора оснивања Фото - колоније, Живојина Миљковића и Милутина Рајковића из Ниша, нашле су се у ''Сецесији'' у Бечу, најстаријој галерији у Европи, посвећеној модерној уметности.

Тако су се, захваљујући Међународној фото - колонији ''Ђавоља варош'' и њеним учесницима, страним и домаћим, који су, сви се слажу, пронели лепоту Ђавоље Вароши, Куршумлије и Србије широм света, уметничке фотографије српских мајстора нашле у галерији знаменитих дела европске и светске уметности.

Радољуб Глигоријевић