03
pon, okt
Самовање професора Драгомира Спасојевића
Kategorija: Društvo

Самовање професора Драгомира Спасојевића

- Побогу, где сте? Зашто не дођете да обиђете старог професора? Навратите! Успут и необавезно! Ишчекујем вас с радошћу. Млади сте, можете пешке. Шетње ради. 'Ајд', у здравље!

         Биле су то речи старине, високе растом, дуге седе и проређене косе, у лакту повијене десне руке, о коју је окачен црни кишобран, а у левој руци носи цегер. На њему је црна кошуља, дугачак сако и црне широке панталоне. Изговорио их је приликом сусрета на улазу у зелену пијацу у Куршумлији једног четвртка, пазарног дана у граду подно Самокова, тог врелог и спарног поднева, 1973. године и изгубио се у непрегледној маси света.

           Наставник српског језика у школи ''Дринка Павловић'' у Куршумлији, Душан Душко Божић, са којим сам пошао на пијацу, предложи да сутрадан идемо код тог човека ког први пут видим.

- Ово је чувени Драгомир Спасојевић, бивши професор и директор куршумлијске Гимназије - објашњава Божић.

           Позвали смо Милана Савића, помоћника директора Основне школе ''Дринка Павловић'', професора географије Милана Радојичића у овој установи и Божу Протића, директора Електродистрибуције у Куршумлији, па пут приградског насеља Марковићи, тачније ушћа Мирничке реке у Бањску, где се налази нови дом професора Драгомира Спасојевића.

           Дивно августовско после подне са дугим сенкама које допиру до обала вечне Бањске. На њима се зелене баште, а на благом поветарцу њишу се врбаци. На ливади, у подножју Самокова, бели се стадо и чује жагор чобана. На суседној ливади сакупљачи сена. Идемо прашњавим макадамом у правцу Куршумлијске Бање и превоја Преполац. Са десне стране пута простиру се ливаде, прошаране кућама у изградњи.

Неколико стотина метара од ушћа Мирничке реке, на десној обали Бањске, у атрактивном амбијенту природе, пошто се пређе преко малог дрвеног моста, стиже се у двориште професора Спасојевића. На само неколико метара од улаза у авлију, као тепсија равну, жубори примирена Бањска, изнад чијих се обала уздижу висока брда густом шумом обрасла.

- Све ово што видите – кућу, помоћне објекте, овај мост, бунар, башту, воћњак – изградио је и подигао Спасојевић и то једном руком – прича Душко док пролазимо авлијом, ка омањем узвишењу, тик уз дом професора, који је ту нешто ради.

       - Зашто сте сад дошли!? Видите да сам у послу! Ово сам планирао и то данас морам да завршим, иначе, не бих био Драгомир. Можда ћете ми помоћи да брже завршим започето, па ћемо онда имати више времена за разговор, за причу и дружење – каза старина кад нас угледа и крампом настави да копа суву и тврду земљу.

         - Нека вас оваква добродошлица не изненади. Такав је наш знаменити Драгомир Спасојевић – каже Милан Савић и упути се да му помогне.

А професор је одлучио да један омањи камен, који је непуних тридесетак сантиметара вирио изнад земље, уклони са тог места и ту засади јабуку.

Међутим, кад је почео да уклања земљу око камена, испоставило се да то није омањи камен, већ повећа стена, што изискује и време, и труд, и снагу. Вероватно је да је због тога био нервозан, али и упоран да уради то што је наумио.

            - Не, Милане, сам ћу. Нека, сутрадан ћу разбити стену на ситније делове, а све остало биће песма. 'Ајд' сад, седите! Донећу хладну бунарску воду. Уморили сте се по овој врућини.

           Онда нам је показао башту, засад младих јабука, кајсија, крушака и других врста воћа.

           - Ископао сам и ваду за заливање паприке и купуса. Суша је, поврће захтева редовно наводљавање. Е, ту сам ваздан, од јутра до мрака. Неописиво је то задовољство за човека, посебно наше професије, мојих година, али и моје судбине.

         Предложио сам му да направим неколико снимака за рубрику за новине. Одмахнуо је руком. Док нам је показивао како је уградио пумпу у бунару ради лакшег захватања воде, на инсистирање Милана Радојичића, кришом, успео сам да направим свега два црно-бела снимка.

           - Ако хоћеш нешто о мени да пишеш, реци да је професор побегао од људи! – казао је Спасојевић помало љутито.

           После неколико дана, тачније 5. априла 1972. године, у београдској ''Политици експрес'' објавио сам причу о старом професору, под тим насловом. Касније је неким својим бившим ђацима говорио да га не одушевљава појављивање у новинама, али да је то што је написано и објављено, одиста, скромна прича о истини и судбини, о професоровој разочараности у људе.

           У повратку у варош, до које предстоји тридесетак минута лагане шетње, Милан, Душко и Божа су причали да је Спасојевић био један од угледних професора Гимназије у Куршумлији. Свестрано образован, предавао је математику, физику, историју, филозофију. Неко време је био директор Гимназије, а његови ђаци га се сећају с поштовањем и уважавањем.

Али, судбина се са професором Спасојевићем, одиста, горко поиграла.

            У априлском рату 1941. године, са својом батеријом, на чијем се челу налазио као резервни капетан Српске војске, Спасојевић се затекао у рејону Куманова. Са својим војницима пружао је жесток отпор јединицама немачке солдатеске и после наређења о обустави ватре. Ту бива тешко рањен у десну руку и пребачен у болницу у Куманову, где је оперисан.

            После рата, сећајући се тог догађаја, професор је причао да је лекар, који га је оперисао, улазећи у операциону салу, узвикнуо:

            - Ко је тај лудак што одбија наређења Његовог величанства да престане да туче по Немцима?

           - ''Pro rege sаepe, pro patria semper (за краља често, за отаџбину увек! – одговорио је Спасојевић на латинском језику.

            Из Куманова, после залечења рана, Спасојевић одлази у Београд да обиђе вереницу.

            Међутим, на вратима њеног стана је стајала читуља. Немци су је стрељали на Бањици.

            - Тражили су мене, али, пошто ме нису нашли на овој адреси, стрељали су недужну девојку! – казао је млади професор.

           Од онда, у знак жалости и туге, али и осећаја одговорности за њену смрт, да живи њен живот, знамениити професор је у црном оделу. Носио га је целог свог живота. Као последица рањавања код Куманова десна рука му се сасушила, постао је инвалид, и све послове, и у школи, и у кући, обављао је једном руком.

            Спасојевић је веома храбар човек, али истовремено бунтован. Што се човек са њим више дружи и разговара о животу, људима, прошлим и садашњим временима, стиче утисак да се бунт у њему појачава. Да би га савладао, он се определио за овакав начин живота, на самовање и непрестану физичку активност. Никада га нећете видети да седи, ретко се преко дана одмара, а када сиђе у варош, обави планиране послове, па хита назад, кући, где га чекају обавезе, како приликом сваког сусрета говори.

           Када је бугарски окупатор дошао у Топлицу 1943. године, Спасојевић се, неколико месеци потом, нашао у Прокупљу. У граду под Хисаром среће бугарску патролу. Док су војници пролазили крај њега, он је на улици ногом нагазио једну бару и окупао их. Ухапсили су га и спровели ''старшији'', а потом у команду места.

            - Колега, зашто сте то урадили? Бугарски командант града је, такође, био професор. Ово су олујна времена!

            - Нисмо ми колеге. Ви сте окупатор, а ово сам урадио са задовољством! Ово је моја отаџбина! Шта тражите у њој? – одговорио је Спасојевић.

            - Опростићемо ти, али немој више то да чиниш! – рекао је командант бугарске окупационе војске и предложио му да седне, да разговарају. Између осталог, Бугарин је казао Спасојевићу:

         - Ви сте храбар човек! Када сам полазио у Топлицу, казали су ми да долазим у јуначки крај, да су Топличани витешки и слободарски народ.

            Радећи књигу о школству у Куршумлији, пронашао сам податак да је 16. јуна 1945. године Спасојевић примљен за суплента у Гимназији у Куршумлији. Неколико година потом постаје директор Реалке у граду на Топлици, а затим одлази у Приштину, где остаје до одласка у пензију.

            Спасојевић се целог свог живота дружио са ђацима и књигама. Имао је, кажу, најбогатију приватну библиотеку на Косову и Метохији, са око 30.000 наслова. Нажалост, осамдесетих година библиотека је са његовом кућом у Приштини нестала у пламену, а узрок пожара никада није утврђен.

           Тај догађај је тешко погодио старог професора, који је увек са собом носио кишобран и цегер, у шали говорећи да то чини ''ради лакшег пробијања кроз масу света''. А шалио се врло ретко, па је убрзо одлучио да прода кућу у Бањској.

           - Ово место ми више не одговара. За врло кратко време овде је подигнуто читаво насеље. На ледини, тамо где су биле ливаде, њиве и воћњаци, никле су породичне куће, угрожен ми је миран живот, а и суседи нису више као што су били. Најлепше ми је када сам сам, окружен лепотама природе и тишином, са којом најчешће и најрадије разговарам.

           Пошто је већ био стар, причао је да је уговорио изгрању монтажне куће на локацији, коју је, у међувремену, пронашао у селу Рудару, на левој обали Косанице, тамо где се од Топличке магистрале одваја пут за Пролом, недалеко од железничког моста. Ту је убрзо никла скромна, али веома лепа кућа у којој је професор провео последње дане.

            Професор Драгомир Спасојевић је сахрањен на православном гробљу Драгодан у Приштини, а његов дом у Рудару, окружен реком Косаницом, магистралним путем и мостом на прузи Ниш-Куршумлија-Косово Поље, самује и тугује запуштен, подсећајући на овог знаменитог просветног радника, чувеног предавача и јунака необичне животне судбине.

            Драгомир Спасојевић је већ заборављен. Још се нико сетио није да бар једна улица у Куршумлији понесе име овог ратника и патника, професора и директора Гимназије, како би се на њега, важног у свом времену, немирном и ратном, и у послератној обнови и изградњи порушене земље, трајно сачувала успомена.