На традиционалној годишњој промоцији дела са садржајима из Балканских ратова и Великог рата, Литерарна секција Савеза удружења потомака ратника Србије од 1912. до 1920. године у Београду, одржаној у Дому војске Србије у главном граду, прогласила је књигу ''Лепогорска огњишта'',тридесето по реду дело Радољуба Глигоријевића из Куршумлије, најбољом књигом у 2016. години и доделила му награду ''Милутин Бојић''.

            У образложењу одлуке стручног жирија истиче, се, између осталог, да се ''аутор књиге 'Лепогорска огњишта' достојно одужио славним прецима и задужио потомке да га следе''.

            - Свако признање годи и подстиче на стваралаштво, мада у свом раду никада нисам размишљао и полазио од награда. Ово признање ми је утолико драже, јер носи име великана Милутина Бојића, чију стогодишњицу смрти обележавамоу овој, 1917. години, када се навршава и столеће од Топличког устанка.

            Милутин Бојић је аутор збирке ''Песме бола и пркоса'' у којој се налази свакако најчувенија и једна од највећих песама на српском језику ''Плава гробница'' - истиче аутор, који је заступљен у 82 часописа за културу и књижевност и у зборницима српске прозе и поезије, додајући да његова најновија књига, поред осталог, садржи истинита казивања потомака о својим славним прецима, која и сада живе око неутрнулих огњишта у селима на Лепој Гори, смештеној на источној падини Копаоника, по многима, најлепше планине у Србији. Предели у том живописном крају били су стециште хајдука, Карађорђевих устаника...

КАЗИВАЊЕ ЗА ВЕЧИТО ПАМЋЕЊЕ

Радољуб Глигоријевић: ''Лепогорска огњишта''

           Из штампе су се недавно појавила два издања Радољуба Глигоријевића из Куршумлије. Реч је о записима под насловом ''ЛЕПОГОРСКА ОГЊИШТА'' и историјском роману ''ЉУБАВ ОД СМРТИ ЈАЧА''.

Преломне историјске догађаје историчари обично истражују у њиховој целини, настојећи да проникну у узроке, да открију главне актере, да прикажу ток збивања и да укажу на њихов значај. У том послу, по правилу, они ''не стигну'' да сагледају и судбине обичних људи, незнаних јунака, чије деловање и чини те догађаје. Народ, с тим у вези, каже: ''Од шуме се не види дрвеће''. И то је потпуно разумљиво.

            Постоје, међутим, и други начини да се тај обичан човек у неком догађају сачува од заборава.

Новинар и публициста, песник и прозаиста, Радољуб Глигоријевић (1951), рођен у Невади, на источним обронцима Копаоника, рукописом ''Лепогорска огњишта'', обогаћује прошлост Горње Топлице. То је крај у коме је писац рођен и који ''у душу'' познаје. Но, и поред тога, било му је потребно и времена, и труда, да дође до података из старих и најновијих времена, да се сусретне са потомцима ратника и забележи њихова казивања о подвизима предака – истиче рецензент ''Лепогорских огњишта'' др Драгутин Јевремовић, професор Београдског универзитета.

Наше постојање и приче о људима и времени-ма сачуваће да сећања не избледе, да их време не завеје и у заборав не однесе.

            У приказивању личности и догађаја писац је вешто избегао да створи уџбеник историје. Историјска грађа му је послужила као потка да створи дело вредно пажње. Сељаци, чобани, ратници и патници, разапети између сна и јаве, неба и земље, омеђени судбином, у радости су најрадоснији, на мукама најиздржљивији. Опори и упорни, као и земља на којој су рођени и одрасли, становници копаоничких врлети стоички подносе недаће, никада не падају у очај и безнађе, окупљени око духовних светиња, чврсто збијају своје редове, а довољне су им мрвице радости да у заборав одагнају све оно што их тишти и мучи.

            Аутор је овом књигом омогућио спајање векова и људи поткопаоничких села у времену и простору, јер ће нараштаји знати како су живели и за слободу војевали њихови дедови, прадедови, чукундедови.

            Глигоријевић је сажето и рационално истакао црне дане и вучја ратна времена кроз која су пролазили горштаци устаничке Горње Топлице. О истакнутим личностима, примеру чојства и јунаштва, аутор са посебним пијететом говори, јер, као потомак храбрих, добро зна да преко палих воде путеви величина, а слобода је сјајно сунце мученика.

            Многи људи и догађаји израњају из анонимности. Мало се зна да је Лепа гора била састајалиште хајдука и Карађорђевих устаника, да се 17 младића из села Игришта борило у ослободилачким ратовима које је Србија водила од 1912. до 1918. године.

            ''Србија је у Топличком округу збринула десетине хиљада досељеника, а они су се својој домовини одужили на најбољи начин, дали су јој најбољи и најхрабрији пук њене војске – Други пешадијски пук ''Књаз Михајло'', једини са почасним називом ''Гвоздени пук''. Његов трећи батаљон – Косанички батаљон – био је ударна песница и оштро копље које је пробијало све препреке'' (академик Васа Чубриловић).

            Приче о људима, о којима пише Глигоријевић, истинска су казивања о патриотизму, како су га Срби вековима схватали и доживљавали. Од Немање и косовске епопеје, до буна и устанка, оба балканска, Првог, Другог светског рата и Топличког устанка Косте Војиновића, кроз предања, песме и приче, Срби су, нажалост, оставили мноштво, незабележених података о јунаштву и самопожртвовању свог народа. Све то, када је реч о балканским ратовима и Великом рату, Глигоријевић је зналачки укомпоновао и у овом делу, а огледа се у чињеници што аутор верно слика ликове из херојских и трагичних дана, не само Топличана, већ и Српства у целини.

            Река миграције становништва, која је половином минулог столећа захватила српска села, није мимоишла ни поткопаонички крај.

А лепогорска огњишта? Још увек су ту, на древној земљи, таворе у времену, у подгорју Копаоника, са мало младости, која ће можда отићи, јер миграција, годинама већ, узима, а и сада узима свој данак, све док га има.

            Дирнут и болно забринут због суморне слике завичаја и многих села широм Србије, Радољуб Глигоријевић је написао ову књигу са потајном надом да ће потомци поново заложити ватру на огњиштима својих предака, грејати се њиховом топлином и надом у боље дане. Ово дело је крик душе аутора за очување огњишта. Поткопаоничка села остаће у памћењу векова - овим делом писац их је овековечио за нека далека покољења.

            Угашена древна огњишта и нестајање српског села сликовито је приказао и Живота Јевремовић, родом из Игришта, у својој песми ''Село у сећању'', коју казује уз гусле. Кога гусле опевају, остаје у вечитом памћењу. Траје довека. Јевремовић овом песмом настоји да од заборава сачува не само људе и догађаје, већ и аутентичан говор српског сељака.

            И ово дело је допринос свестранијем упознавању Горње Топлице, њене историје, природних лепота и културне баштине. Оно представља продубљену надградњу досадашњих бројних ауторових књига које се баве овом облашћу са различитих аспеката.

            ''Бележим још једно занимљиво сећање потомака на своје славне претке, чија ће свећа занавек сијати и грејати срца надом да се бол и патња нашег народа никада више не понове'' – каже аутор.

            Књига је писана лаким стилом, разумљивим за љубитеље књиге свих узраста и нивоа образовања. Њен садржај се, не само са занимањем чита, већ и – памти. Треба истаћи да су ''Лепогорска огњишта'' писана језичком традицијом људи овог краја која, временом, нестаје пред најездом туђих речи.

            ''Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу... Не узимајте туђу реч у своја уста... Земље и државе не освајају се само мачевима, него и језицима... Народ који изгуби своје ријечи, престаје бити народ... Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело'' (М. Медић: ''Завјештање Стевана Немање'', треће издаље, ''Веселин Маслеша'', 2001).

            Ово је прва књига о лепогорским огњиштима. Саткана од сећања, која су, крај древних огњишта, у дугим зимским ноћима, преношена с колена на колено, уз истицање жеље потомака, којима и моја маленкост припада, да се неумрлим ратницима, у част стогодишњице почетка Великог рата, подигне споменик, којим ћемо се витезима достојно одужити.

            На крају ове књиге аутор придодаје и фотографије са мотивима Горње Топлице и падина Копаоника. Оне представљају божанске поруке, причу за себе. Овим сликама писац показује стопљеност човека с планином и истовремено, на најлепши начин, дочарава лепоте дарежљиве природе тог поднебља – оцењује професор др Драгутин Јевремовић.

СПАРТАНКА СА СОКОЛОВИЦЕ

Радољуб Глигоријевић: ''Љубав од смрти јача''

            Писац стварносне прозе Радољуб Глигоријевић, из баштине српске љубави према отаџбини, слободи и братству нашем, у свом најновијем делу ''Љубав од смрти јача'', осветлио је бројне ратне догађаје у куршумлијском крају око стуба који се Љубав зове. Отварајући њене капије, показао је душу народа српског и његову виталност са вером и надом да се љубав обнавља. Овим делом тој обнови аутор даје велики допринос, како истраживачким трудом, који је у служби истинитих података, тако и у језику разборитог мишљења и тумачења, са ослонцем на мисли наших мудраца, попут старца Тадеја – истиче књижевник Милијан Деспотовић, рецензент овог дела.

            А није мали број јунака у овој књизи која је у суштини приповедачка проза романескне форме.

            Главна јунакиња овог дела, збиља, жена јунак, јесте Милева Бојовић Ракић из села Крчмара код Куршумлије. Њен брат Милија заробљен је у Другом светском рату и одведен у нацистички логор Маутхаузен, у Аустрију.

            Милева и Милија су одњихани у насељу на падини планине симболичног назива – Соколовица. Наша јунакиња, Соколица Милева, уснила је сан који ће је одвести у штаб комитског војводе Косте Миловановића Пећанца да тражи објаву за пут у непознато, брата да спаси: ''Хоћу, с Божјом помоћи, у логор Маутхаузен, мога брата Милију да видим. Сањала сам да га притискају невоље, да је тешко болестан. Звао ме је у сну и захтевао код њега што пре да одем''.

            Милева, ''жена Спартанка'', у правом смислу речи, успела је да учини немогуће – да пронађе брата, ни живог, ни мртвог, и са њим се врати на родно огњиште, подно громаде Соколовице, те уснуле лепотице. То је срж ове књиге која се са занимањем чита и лако памти. У њој се предочава много тога што је пратило време и бурне догађаје у којима је смештена жива радња са потресним сликама.

            У овом прозном концепту Глигоријевић је, као искусан приповедач и познавалац прошлости завичаја, хроничар и путописац, нашао начин да попуни празнине, које је, можда, белином времена, слутила назнаке трагичних догађаја. У овом делу те белине су исписане затуреном или заборављеном грађом која се једноставно назива Љубав према своме. Тиме је писац умногоме смањио водостај заборавне воде и пружио руку да се из ње изађе на обалу светла, на којој се сада, пред нашим очима читалачким, одиграва, одиста, права драма, животна повесница брата и сестре, Милеве и Милије.

            Љубав мора да победи свако зло које нам је чињено кроз историју. Та љубав ће трајати памћењем, а не заборавом. Зато Глигоријевић подсећа на злочине Бугара, Немаца, Аустријанаца...

            Куршумлија, тиха топличка паланка, у сваком рату, због свог положаја, била је град војника, а сурови вихори рата односили су жртве. Жилави горштаци, нејаки старци и старице, чији су синови, у цвету младости, на фронту, бранили слободу, част и достојанство српског рода, голоруки, довијали су се да изнесу главу, некад крвавом борбом, некад својом сналажљивошћу. Страдале у ратовима још увек сакупљамо именом и презименом, а о несвакидашњој довитљивости људи устаничке Косанице и слободарске Топлице говоре и топоними као што је пећина код ''Девојачке сузе'', у којој су се, бежећи од завојевача, крила деца, ''мали људи, довитљиви планинци, актери великих догађаја'', затим називи насеља Прескоча, Крчмаре, Грабовница...

            На страницама ове књиге, као и досад објављених дела, из пера Радољуба Глигоријевића, самосвојног истраживача и приповедача, нема ничег виртуалног. Све је исписао живот. Аутор акценат ставља на ''етику односа унутар човекове земаљско-друштвене егзистенције, у односу када је сва, у ратној катастрофи, почела да се руши''.

            Била је то борба за голи живот, за опстанак. У тој борби страдају сви, али су на списку и интелектуалци. Очито, непријатељев страх од памети је ''нагон'' за злочином. Имена злочинаца можемо заборавити, али своју прошлост и имена страдалника никако не смемо. Жртава се морамо сећати. Тог завета држи се и аутор овог дела. Он прати разговор јунакиње Милеве са путницима у возу за Аустрију, где она сазнаје о недужном страдању учитеља Новака Мрдаковића из Широких Њива, код Прокупља, затим Зоре Топаловић, сарајке, која је радила у школи у Грабовници, код Куршумлије, Јеврема Дуловића из Мачката, код Ужица, који је знање преносио малим брђанима у селу Жуч, код Куршумлије, а потом у Лепаји, насељу у Добричком срезу.

            О страдалима Глигоријевић пише проширеним биографским одредницама које су драгоцене, како за историју, тако и за родословно обзнањење. Описујући трагични лик учитеља Јеврема Дуловића, који је у свом родном крају скоро заборављен, писац је отргнућу од заборава дао посебну снагу захвалности за жртвовање.

            А жртвовање сестре Милеве да из осињег гнезда у логору смрти у Маутхаузену извуче брата равно је подвигу. И сада, када су ране колико-толико зацељене, јунаци овог дела, ''на миру'', захваљујући Радољубу Глигоријевићу, могу да испричају своју потресну причу до које је дошло ауторово памћење и сазнање.

            Вредно је ово дело. Оно је исцелитељно за нашу рањиву националну душу. Пролазећи његовим страницама, имамо осећај да у рукама држимо свету књигу, која је занавек сачувала много тога из наше славне прошлости, чак и бол од Милијине ране, зацељене у ''храму под ведрим небом'', у селу Спанцу код Куршумлије. То је прастаро дрво записа, ''чувар села и здравља'' – оцењује рецензент Милијан Деспотовић и закључује:

             - Књига ''Љубав од смрти јача'', аутора Радољуба Глигоријевића, новинара и публицисте из Куршумлије, нека буде споменик, вечито сведочанство једног времена невремена и чувар мира.

Малина Савић