18
ned, avg
Суза старца Василија
Kategorija: Društvo

Суза старца Василија

     Са натуштеног неба изнад Вуловог брега спушта се тама.

Заранци бледе пре уобичајеног времена, а из ниских облака, сатима већ, ромиња дуга и досадна киша. Нема ни дашка ветра да разгони облачност због које раније смркава. Нигде звезде ни блеска да распрши превремену помрчину. Низ оближње литице, стрмим јаругама, сливају се брзаци, чији скакутави жубори парају уши громогласне тишине.

       У ониској кући, крај огњишта, старина Василије. На широким плећима носи осам и по деценија живота у подгорини.

            - Чамим између ова четири зида, међу заборављеним старинама, сам, као стари пањ. Боже јаки, како самоћа уме да боли - каже старина, која је свој живот везала за село, и наставља:

            - У овим годинама најрадије се сећам дана и догађаја из детињства. То доба најчешће походим у сновима. На самоћу се не жалим, свико сам на тишину, али ме разједа друга мука. У селу нас је остало свега шест нејаких душа у пет преосталих кућа. Из осталих домова, њих двадесет, дим се више не вије. Хладна су огњишта, а после Другог рата на овом брегу било је 157 инсана, највише младих. И то је судбина. Досуђена и уклета, а живот измучен и напаћен ратовима. Наши стари су били јаки на срце. Нису знали за страх, забринутост, усамљеност и отуђеност. Имали смо лепе речи, а лепа реч и гвоздена врата отвара.

            Дивио сам се деди и његовим исписницима, ратним друговима. Шест година су провели на бојиштима и ратиштима, од Кумановске битке до ослобођења отаџбине, а онда су се вратили својим пословима на селу, радећи као да се у њиховим животима ништа страшно није десило. Никада се нису жалили. Остали су исти, усправни, богатији за искуство крвавих вихора рата и олујних времена. Често су нама, млађима, причали о тим злим временима као о нечем уобичајеном. Биле су то снажне личности. Долазак слободе и њихов повратак фамилији, имању и селу био је догађај за памћење, а подвизи у рату за дивљење и вечито памћење. Домовина је за њих била светиња, а слобода највиши идеал.

Сад немамо ни лепе, ни ружне речи. Свеле су се на сећање и ћутање, на успаване векове.

Тек у старости схватамо колико живот вреди. Човек долази на овај свет да би живео и у животу уживао, дивио му се. На тај дар неба често заборављамо, а заборав је огрешење.

            Напољу се ветар раздувао. Студен се поново спушта на планину на којој живот никада није био лак. Вијори подижу лишће и повијају оголеле и дотрајале стожере сена и сламе. Сева, грмљавина потреса Вулов брег.

            - Онда смо запатили буљук стоке. Сваког лета пластили смо најмање петнаест стогова сена и исто толико лисника у младом забрану за исхрану стоке преко зиме, која на планини потраје шест месеци. Имали смо свега и свачега, али никад нисмо живели у богатству и на висини. Задовољавали смо се оним што природа подари, оним што је човеку потребно за скроман живот. Били смо испуњени животом. На овом брегу ближи смо Богу, одавде гледамо у небо, у сунце и звезде са којих читамо време, а сад су остале само сенке. И живот је сенка. Да ми је знати колика ли је дубина људске патње.

            Живот је радовање сваком новом дану. Тако је у моје време било. У фамилији, у суседству и у селу увек се нешто догађало. Није било телефона, а вести, лепе и ружне, брзо су се преносиле с брега на брег. У недостатку лекара ослањали смо се на враче и траваре, али и баке које су умеле судбину да прочитају из угашеног угљевља, са длана и из снова. Моја покојна баба Станојка је сваког јутра тачно знала чиме ће бити испуњен нови дан. Умела је да тумачи и своје, и туђе, снове, и на основу тога да предвиди догађаје. Најважније је било да запамтимо своје снове. Сви сањамо, али све снове не памтимо. Ја најчешће памтим сан пред свитање.

            Моје је свако јутро неизвесношћу огрнуто. Ноћу ме буде разни снови, али ја не умем да тумачим њихов садржај. Због тога ми се дођаја да устајем уморнији, него кад одлазим на починак. 

            Зар је суђено да се туђимо, а нисмо се мрзели, ни грку имали. Дође неко чудно, ђавоље време. Нас шест душа, шест светова. Као рогови у врећи. Нико ником не верује, нико се ни са ким не дружи, а ретко и међусобно говори. Делују кисело, замишљено, забринуто и заборављено.

Две старице, чије се куће налазе једна до друге, нит' зборе, нит' роморе, а никада се нису посвађале, нити замериле.

Старци, Петар и Павле, такође, ретко реч размењују. Шетају крај плотова и ћуте.

Мој први сусед, са којим сам одрастао, у школу ишао и кадар служио у истој касарни, у потпуности се изменио. Прође крај мене, као да је онемео. Није ми мило, а исте су нам судбине. Жељни смо разговора, али се некакав ђаво увукао у људе и не да им да у спокоју проведу ово мало живота што им је остало. Као да су подетињили, а било је незамисливо да кад се сретну на сокаку један другом добар дан не назову, да попричају, похвале се или пожале.

У смирај дана и у време празника окупљали смо се и причали о сеоским догодовштинама. А нико ником ништа нажао није учинио. Завист ли је, пакост, мржња, љубомора, жал за минулим животом, сиромаштво или нешто сасвим друго? Не умем да одгонетнем. Такво понашање памет ми помера.

Мојим суседима као да је ћутање наметнуто, као да их је неко на то наговорио, проклео, а кроз живот су били часни и отмени људи. Као да су нагазили какво чиње, па се све окренуло наопачке. Стидим их се овим јадом и чемером. Као да смо предати проклетству.

Дабогда се затро осећај усамљености на коју сам свико. Најтеже ми међу овим облацима пада кад сам треба да једем.

            Нисам очекивао да ћу ово да доживим у својим позним годинама. Сви одоше из села у градове, а у последње време празне се и вароши. Млади одлазе ван граница земље, а да је среће да уместо пута одласка, крчимо пут повратка на дедовину. Коренима. И тако, крену живот неким новим, ненаданим и неочекиваним путем.

Наши стари нису били такви. Поштовали су се, уважавали и волели један другог. Њихова реч била је мудра, кад-кад видовита, пророчка, за памћење. Клица доброте увек је давала плодове, а ово на невреме мирише, на доба задњег времена. Ето, то је моја патња, моје боловање и испаштање.

            У оно време, кад сокаком или путем деца пролазе, баке застану да им пут не пређу, да их поздраве, говорећи да пролазе будући момци, војници, домаћини, а ми као да смо постали погрешни људи, време такође. Заборављамо да смо онемоћали и да смо у овим годинама један другом потребнији него икад. Дрво се на дрво наслања, а човек на човека - каза старина, а једна суза се откотрља низ лице, борама избраздано, из којих може да се прочита несвакидашња старачка невоља.

            Никада нисам имао прилике да видим мушкарца да плаче у време кад његови најмилији, Василијеви синови и кћери, који живе у великом граду, имају стално запослење, куће и станове, живи су и здрави, па нема разлога сузу да рони.

            - Нисам од камена. Мушке главе обично крију своје сузе, а често су емотивније и осетљивије од женског чељадета. Мој ујак Божидар, виђен домаћин, громада од човека, на сахрани своје мајке Јевдокије, сузу није пустио, али је четрдесет дана после њене смрти, сваке недеље одлазио на гробље да исплаче сузе неисплакане. Ја своје сузе и жал за не тако давно прохујалим временима, која су дубоко у мени урезана, не могу да сакријем. Плач без суза, суво плакање, није плач, а живот тече крај нас, у неповрат. Човек треба да има душу, од Бога даровану.  Ми имамо што свет нема, леп је овај наш крај, али дође неко наопако време. Траг му у нетрагу. Дабогда сагорело, кад није наопослено.

            Пре два дана код мене је долазио Милимир из Јаукова, мој даљи рођак. Он је код родитеља, у селу, живео до поласка у средњу школу. Постао је грађевински техничар и хлеб зарађивао у фабрици ''Будућност'' у граду. Та фабрика за израду грађевинских елемената од бетона је продата, па затворена, а радници, међу њима и Милимир, који је закорачио у шесту деценију живота, остали су без посла.

Милимир се вратио на дедовину у намери да се посвети сељачким пословима. Његов отац је био људина, а мајка као планина. Наживели су се, али на млађе нису пренели своја знања у вези са радовима у пољу.

Он је дошао код мене да га поучим како да постигне веће приносе у производњи белог жита, а Милимир ми прича: ''Прођем сеоским сокаком, мирише тишина, пева ћутање са погледом на запуштеност. Мук. Једино се трава отима од земље. Одем у чаршију, запустеле улице. Где ли се деде народ? И сокак и улица оплакују минула времена.

Рођаче, да се којим случајем сокак и улица сретну на мосту, шта ли би једно другом казали? И сокаку и улици завртело би се у глави. Небо да проплаче.''

            Тражим светлост, ведрину, а откривам таму на исконској земљи предака, чији гробови и истините приче о њима сад чувају село од заборава. Мој сан је да се сви моји, али и суседови потомци, нађу на окупу, да куће буду надароване дечјом грајом и људским гласовима. Чини ми се да би све ово о чему говорим било сасвим другачије - каза на крају разговора старац Василије, из чијег времешног срца, упркос напаћеном животу, извире љубав, додавши:

- Нека нешто остане у дубини моје душе, нека буде неизрециво, а на дну душе постоји благодет, коју само љубав према себи, и другима, на видело дана може да изнесе.

                                                                                                                              Текст и фотографија: Радољуб Глигоријевић