Куршумлија и Србија се сећају и памте 24. март 1999. године. Тога дана 19 најмоћнијих земаља напале су Савезну Републику Југославију без икаквих разлога и повода и без одлуке Савета безбедности Организације Уједињених нација. Бесомучно су бомбардовали села, вароши и градове, разарали фабрике, рушили мостове, гађали болнице, школе.

Убијали су и децу.

Слободарски српски народ се сећа својих хероја и недужних жртава. Централна републичка манифестација обележавања Дана сећања на хероје и страдале у НАТО агресији одржана је у Прокупљу, граду који се са суседном Куршумлијом и Новим Садом први нашао на мети НАТО агресора.

Једанаестог априла 1999. године, када је бомбардовано село Мердаре, код Куршумлије, подсетила је Анђела Тошовић, свршени студент инжењеријског менаџмента, сада полазник мастер студија.

Срце прашта, али ране у души не зарастају

Прошло је 25 година од када су мог оца и моју сестру однеле птице и они су напустили овај свет. Ја их нисам упознала. Била сам у мајчиној утроби те тужне вечери 11. априла 1999. године. Била је велика субота. Моја породица се спремала за наш највећи празник Васкрс. То је требало да буде њихов први заједнички празник, али нико није ни слутио да ће бити последњи и да ће сваког следећег бити кнедла у грлу моје мајке и сузе на њеном лицу.

Тако је и сада, после 25 година. Срце прашта, али ране у души не зарастају. Моја мајка је тада имала 21 годину, мање него ја сада. У једном трену срушио се цео њен свет пред њеним очима. Остала је сама. Два месеца после тога ја сам се родила.

Мајка често каже да сам тада поново донела смисао у њен живот. Без обзира на све поново је чврсто стала на своје ноге због мене и због њих двоје. Научила ме је да и поред свега никада не мрзим, да верујем у Бога и добро у људима.

Кроз своје одрастање почела сам да схватам колико ми отац и сестра недостају. Ја се са њима нисам могла опростити. Ја нисам трошила сузе, нисам ударала рукама у груди, нисам их пољубила, нити загрлила једном за последњи пут. Али, ја живим са њима у души. Сваки загрљај, сваки осмех, сваки пољубац, свака одувана свећица, сваки последњи цвет, приредба, родитељски састанак, матура.

У успесима и неуспесима ја знам да је мој отац, иако не физички, ту негде, да нас бодри и чува, и да је поносан како се нас две боримо за живот. Наша Бојана је имала само 11 месеци. Стигла је да прохода, да научи прве речи, да каже мама и тата, али требало је и да се упозна са мном. Заједно бисмо оствариле младалачке снове. Волеле бисмо да бесконачно подржавамо једна другу и оно што је најбитније - расле бисмо заједно, раме уз раме. Често се запитам како би изгледала и да ли је сад горе порасла?

Док сам била дете, често сам се питала шта значе мамине речи: ''Само да нам Бог подари здравље и мир!'' Сада знам. И не, нисам ја ни на кога љута због тога што ми фали део душе у животу, и не, ја никога не мрзим и не желим никоме зло, чак ни онима, који су га нанели мени и мојој породици, нашој земљи.

Верујем да се добротом рађа љубав, да је Бог једини и најмеродавнији судија и да ће залечити сузе и бол свих мајки, очева браће и сестара, свих рањених душа у овој земљи, а много нас је.

Користим прилику да подржим све оне којима неко недостаје, и да бескрајно захвалим онима који су се жртвовали за нашу земљу у тих 78 паклених дана.

На слици: Марија и Анђелка Тошовић, мајка и сестра најмлађе жртве НАТО агресије на СР Југославију