03
pon, okt
Заборављена лепотица Куршумлије
Kategorija: Društvo

Заборављена лепотица Куршумлије

     Ових дана, у скромном тиражу, светло дана су угледала два рукописа новинара, публицисте и књижевника Радољуба Глигоријевића из Куршумлије. Реч је о насловима ''Видоје и Вида'' и ''Аманет духовног пастира Романа''.

            - Свака варош има свог Ромеа и своју Јулију, а Куршумлија има Видоја и Виду – каже аутор и објашњава прилике у варошици Куршумлија у доба када су се догађаји у књизи ''Видоје и Вида'' одиграли.

- У раздобљу између два светска рата Куршумлија је имала две хиљаде житеља, четрдесет дућана и двадесет кафана! У сокацима су се ређале свакојаке занатлијске радње са магазама, капацима и гвозденим резама на вратима. На рекама су млеле воденице са 87 витлова! Свака кафана је имала своје специјалитете и редовне муштерије. Кажу да је најбоље ћевапе припремао Дража Вучић... Опанчарски еснаф је водио Милош Шуловић. Мутавџије су израђивале нова одела. Трифун Миленковић је у центру вароши имао пекару у којој се пекао чувени бели хлеб симит. Кад су ујутро шегрти и калфе разносили симит по кућама, варош је мирисала на врућ хлеб...

            Кад се улази у Куршумлију из правца Прокупља, са леве стране улице, преко пута Дома здравља, постоји стена коју зову Крш. Преко пута те стене и сада се налази кућа некадашњег трговца Јосифа Димитријевића. Он је, између два светска рата, и касније, откупљивао суве и сирове коже домаћих и дивљих животиња, пчелиње производе, бавио се производњом пекмеза и сувих шљива. Део својих фабриката продавао је Французима. Слатку медовину је паковао у мешине од јареће коже и из Куршумлије слао право у Париз!

            Јосиф је имао пет кћери: Јелицу, Милицу, Наталију, Стојанку и Видосаву, звану Виду, лепотицу Топлице. Кад су хтели да искажу нечију лепоту, у вароши су говорили. ''Лепа као Вида Јосифова!''

            О великом Госпојинском сабору у порти храма Светог Николе, кад се у Немањин манастир слегне цела Топлица, све живо је гледало Виду... Она је са оцем одлазила у Француску. Била је очарана Паризом. Обилазила је музеје и изложбе уметничких дела и модних новитета, одушевљавала се импресионистима, позориштем, светлостима града. У атељеима су је сликали чувени париски фотографи. Тамо је куповала шешире, хаљине и обућу по последњој моди... У повратку, кад би се појавила на куршумлијском корзоу, заиста је било као у песми: ''Пољупце је чак из Лувра Види слала Мона Лиза, на корзоу у вароши подно Самокова, било је као сред Париза...'' Тако је било на игранкама, у бисокопу, на сваком месту где би се Вида појавила...

            На једном светосавском балу Вида је упознала мајора Видоја који је служио у куршумлијском гарнизону. Разбуктала се љубав баш као у стиховима песника. Цела чаршија је о томе брујала... Али, коб судбине – све се завршило као код драмских писаца... Једног дана мајор Видоје је саопштио Види да одлази из вароши на војни маневар. Дани су пролазили, а од Видоја ни трага, ни гласа. Као да је у земљу пропао! И нико никада није сазнао, нити чуо шта се са Видојем збило, какав га је усуд задесио. Његов нестанак обавијен је велом тајне. А Вида га је, у надежди, стрпљиво чекала и чекала. Руку су јој тражили многобројни просци: богати трговци, млади учитељи, школоване судије... Све их је редом одбијала... Године су пролазиле и биће да је време старило, јер Видина лепота није копнела.

            Када је београдска ''Политика експрес'', седамдесетих година минулог столећа, покренула акцију ''Бирамо најстаријег момка и најстарију девојку у Србији'', сетио сам се Јосифове Виде Димитријевић и посетио је... У овој акцији она није проглашена најстаријом, али је понела титулу најлепше времешне даме у Србији, сада заборављене – износи Радољуб Глигоријевић део приче о Видоју и Види.

            Други наслов ''Аманет духовног пастира Романа'' говори о страдању испосничког манастира Свети Никола у селу Влахињи, на живописној заравни Лазеви, као створеној за тиховање, у коме је монаховало око 60 калуђера. Ова јединствена светиња у Топлици, саграђена у доба краља Милутина, нестала је у турским пустошењима православних цркава и храмова. Део монаха је побијен, део заробљен, а део је отишао у манастире широм Србије.

            На безименом вису, у западном делу општине Куршумлија, који се налази покрај Пилатовице, највише планине у овом делу Топлице (1703 метара изнад мора), уточиште су нашли калуђери Јулијан и Роман и искушеник Филимон. Ови духовници су свету мисију наставили на планини испод које се налазе Малкићи и Добро Брдо, засеоци села Штаве. Сместивши се у колибама, далеко од путева и турског погледа, ови Христови пастири, чували су стада и веру, молећи се Господу за спас православља и народа.

            Напуштајући овоземаљски свет, калуђер Роман је оставио аманет будућим нараштајима да манастирска звона са Лазева у Влахињи поново одјекују. По мудром монаху Роману верни народ Горње Топлице безимени вис је назвао Калуђеров вис. Тај назив је и сада у употреби, а у овом невеликом рукопису се описују настојања верника овог краја да се у том тамном, најмрачнијем и најтрагичнијем периоду у историји напаћеног српског народа, обнове православне цркве и храмови у селима Бабица, Луково и Штава, нестали у ватреној стихији Османлија. Ове богомоље су обновљене у 17. веку на основу одобрења, односно фермана турских власти, уз услове које те власти прописују, и уз ''много кеса гроша верника.''

У овој књизи се говори и о страдању митрополита Самоковског, Светог Евстатија. Овај црквени велодостојник, како наводи историчар Милош С. Милојевић, иначе, почасни грађанин варошице Куршумлија, 1792. године три дана је живео распет и прикован на вратницама града Самоковског зато што није хтео да призна Цариградског патријарха уместо уништеног свог Пећког. Према наводу Милоша Милојевића Топличка епископија је у то доба носила назив Самоковска епархија.

                                                                                                                                                                      Текст: Малина Маја Савић