09
pet, dec

Путеви стицања знања у области Горње Топлице и Косанице сежу у далеку прошлост. У средњем веку носиоци образовних процеса на овим просторима, учења писмености и писања књига на старословенском језику били су монаси и манастирска братства. Као што је познато овде су први манастири подигнути у 12. веку и важили су за центре духовности, писмености и образовања.

Kategorija: Društvo
Read more

На планини Кременици, у селу Бистрица, код Лазаревца, откивена спомен - плоча јунацима Колубарске битке

Kategorija: Društvo
Read more

     Најновија књига записа, аутора Радољуба Глигоријевића из Куршумлије, наћи ће се у библиотеци светогорског манастира

Kategorija: Društvo
Read more

- Побогу, где сте? Зашто не дођете да обиђете старог професора? Навратите! Успут и необавезно! Ишчекујем вас с радошћу. Млади сте, можете пешке. Шетње ради. 'Ајд', у здравље!

Kategorija: Društvo
Read more

     Села на источној падини Копаоника, смештена у беспућу, налик су једно на друго. Окружена су планинским масивима, поређаним као плави каравани, а кад им се приближите видите једну, две, три или четири, највише пет, шест кућа чатмара, које су се угнездиле на осунчаним и оцедним местима, на бреговима, ћувицима, пристранцима и у удолинама, најчешће ограђеним високим лиснатим горама, које их штите од ветрова и олуја.

Kategorija: Društvo
Read more

Небо изнад Црне планине, Лепе горе и Адамовог виса, нагло се облачи. Следи промена времена. Кад год се из правца Сагоњева и Великог Јастрепца на своду божјем натушти, људи стрепе. Отуда најчешће долазе ветрови, олује, обилне кише, туче град.

Док ватра у огњишту пламти и греје душу, а небо се свађа са крилатим вијорима, бележим још једно путовање кроз векове, причу из доба робовања под Турцима, када је било тешко опстати, народ и веру сачувати.

Освајачи су у Турску одводили најлепшу младост Србије и од ње стварали елитну јаничарску војску. У њој се нашао и дечак Петар из Богујевца, села код Куршумлије.

Његова мајка Мара, сатрвена болом и српском трагедијом, с погледом у небеса, изрече клетву: ''Бог све види, па нека суди! Турци, проклети да сте довека! Убила вас мајчина суза!''

Несретна жена је нарицала и запомагала понављајући речи поробљивачима упућене: ''Оставите ми нејако дете! Оно тек треба да живи! Ку' ћу сама!? Он ми је нада једина! Смилујте се ако имате мајку, децу, душу! Вратите ми мог јединца!'' Али, узалудне су биле Марине речи. Силници су пут Долине и варошице подно Самокова одвели њеног Петра. Знајући шта ће се десити, мајка је, у грчу и очају, дете чврсто загрлила. Пред налетима моћника њене нејаке руке нису издржале. Истргли су дечака из мајчиног наручја.

Мара је остала у болу и самовању проводећи тешке дане и године у туговању и безнађу. Повучена у себе и своју сенку, забрађена у црну шамију, често је, и себи, и другима, говорила:

- Ово није живот, већ јад и чемер. Ужас какав Свевишњи ником не доделио. Као да нас је Бог створио да страдамо. Наш народ мудро каза да је горе високо, доле тврдо, немоћан си да ишта промениш, а рана на претек. Боле истовремено истим болом.

Скрхана невољама, дубоким као људска душа, Мара годинама није излазила из авлије. Ноћи је проводила крај иконе Свете Богородице, крсне славе, кандила и свеће, молећи се за живот свога јединца. Године су пролазиле, а о Петру нема сазнања. На трагу светла и мрака као да се све оноћило занавек.

- Нека је мајци жив и здрав. Млад је и прав као стрела. Издржаће напоре! – тешила је себе, уверена да дечак, сада већ момак у далеком свету, неће да заборави мајку, огњиште, родни брег и праг куће са кога је угледао светлост дана.

После неколико дугих, безнадежних и мукотрпних година, док се из Долине ширио дах раног пролећа, повијена до земље, Мара се зором упути Петрани, својој рођаки.

- Ноћас дуго нисам могла да спавам. Сан неће на очи, а ноћ мукла, одужила се. Као вечност. Никад зора да се јави. Да се развидели. Пред зору сањам: Као, у прве заранке месец надвисио врхове Соколовице. Разаслао месечину по читавом крају, а наша Долина у тишини, на осами, блешти неком необичном светлошћу, која обасјава пределе до којих поглед сеже. Са запада звезда Даница жаморно светлуца, трепери, а крај ње јака светлост, попут валова лепогорских кладенаца, прекрива размрачену Долину.

У Мариној авлији, у селу Богујевцу, код Куршумлије, трава се већ увелико отима од земље, пoj славуја, дашак поветарца. Старица на прагу дома, загледана у висока брда, са којих се видик пружа до Копаоника, Великог Јастрепца и Радан - планине. Долазе лепи дани, а њу снага издаје, руке и ноге отежале, очи празне. Облаци самоће, јауци туге и тишине.

Замишљену старицу, на чијем је лицу живот оставио бразде, после неколико дивних пролећних дана, једног поднева, на прагу куће, одједном и ненадано, прену продоран мушки глас:

- Бако, помаже Бог! Како си и са ким живиш?

- Најдраже сте ми узели и оставили ме да самујем, а сада питате са ким живим у овим врлетима, у суровим условима природе и још суровијим околностима, које сте наметнули мени и мом народу.

Млади јаничар, сада високи старешина турске војске, упоран је:

- Стара, колико година живиш сама ?

- Имала сам Петра, сина јединца. Кад му је било шест година, одвели сте га у Турску, унесрећили ме, везали руке, сетом сплели душу.

Хујала су лета. Дечак је стасао. Пре две године је стигао до пунолетства. У свему је, кажу, предњачио међу својим вршњацима и био запажен.

- Петре, можеш да бираш место свог службовања! – саопштио је Петру високи старешина турске војске и заповедник школе јаничара.

Петар се убрзо нашао у вароши кроз коју је као дете прошао на путу за Цариград.

- Мајко, ово је икона Свете Богородице, а ово је делић твог џемпера, који сам понео онога дана када су нас силници у грчу и болу раставили – каза узбуђеним гласом Петар и привуче мајку у загрљај.

- Да ли ће ово издржати моје срце рањено и ненаданом радошћу испуњено? – у јецају, као умукла птица, и у дубокој неверици, пита се старица.

- Боже, зар је могуће? Како у ово да поверујем? Хвала Господу! Синко, дуго сам те чекала и дочекала. Мој Петре, неизмерно ти хвала на овом изненађењу у мом затрњеном и мукотрпном животу. Хвала ти што си сачувао нашу душу. Срце ми је опет на месту, а душа до грла испуњена.

Петар је свој радни век провео у Топлицама (Куршумлији) за које су освајачи говорили да је за Ниш не би дали, оставивши трајне успомене.

Зашто? Зато што варош подно Самокова није била варош паша, бегова и везира, већ касаба севдаха, теферича, сараја, заптија и ноћног живота. Ненавикнути на рад, а издржавани од покорене раје, Турци су се свакодневно одавали уживањима. Посећивали су тефериче у пратњи харема, а најчешће су по читав дан седели на доксатима и кафанским ћепенцима. За разлику од других места, овде, у шехер Куршумлији, како су је називали, живот се рађао у време када је у другим местима замирао – с првим мраком. Из кафана се разлегала песма и звуци тамбура и даира. Читаву ноћ Турци су се одавали чарима и севдаху који се тек пред зору стишавао.

Петар се није освртао на такав живот поробљивача. Данима и ноћима је размишљао како завичају и мајци да се одужи. Као високи старешина столовао је у градском сарају, највећој и најлепшој грађевини у вароши. Кад год су му могућности дозвољавале, помагао је сиротињи, настојао је да заштити напаћену рају и колико - толико олакша јој живот.

На заравни, која се сместила на југу његовог родног села, после дугих размишљања и консултовања са мештанима, почев од обичних људи, чобана, трговаца, мудрих стараца и других, до попа Ставре, Петар је одлучио да у родном Богујевцу сагради велелепни манастир.

           - Овде је заувек остао део насилно прекинутог детињства. Нека ово буде Брег памћења, Брег векова, спокоја, сјаја, тишине и сећање на минула времена – говорио је Петар мајци, уморној од живота, а сада препорођеној старици, која је, као прва монахиња, а потом као прва игуманија, последње дане живота провела у овом манастиру, поносна на сина јединца, који се вратио родном крају и подарио јој спокој и свету мисију у новосаграђеној светињи.

            - И после свега о животу размишљам другачије. Живот је као одањена зора, забели се, па у заранке одлази иза гора; расцветали и осунчани дан, најлепши је сан, развидели, па се мине иза брега као скакутава река. Сакупља валове одвајкада и никада да успори, да сачека, а године тутње од памтивека. Неко проживи брже, неко спорије, а када се надвије натуштени облак таме и празнине, има ли наде за ведрине? Љубав према Богу, вери, молитви, послушању и старини, једини су лек за душу онеспокојену.

Живот је тајна, истина проснивана, која одлази као дланом о длан, а када се нађе на раскршћу, досуђени пут себи пронађе. Али, ако се срећа не препозна, док се корени корене међу жуборима и вихорима, као да се нису никада срели – Марини су погледи на живот послушања и свет у који је с молитвом и благословом Господа закорачила.

Међутим, време и освајачи сурово су се подсмехнули Петровом и Марином сну од вечности и трајању. У српско - турским ратовима 1876 - 78. године за коначно ослобођење Србије од османских освајача, уз крваве борбе и много жртава, нарочито у варошици Куршумлија и на узвишењу Самоково, Турци су, бежећи из ових крајева, спалили манастир у Богујевцу, један од бисера православља и центара духовности народа овог дела слободарске Топлице и устаничке Косанице, који се сада налази у траговима, натопљеним молитвама.

Kategorija: Društvo
Read more

     Како је настала песма ''Отвори ми, Бело Ленче'', бисер народног мелоса Врања и Јужне Србије, коју је Бора Станковић записао и у ''Коштану'' унео

            - Бора Станковић, великан српске књижевности, на себи својствен начин, користећи темперамент старог Врања, исплео је очаравајући лик Миткета и Коштане за којом ''лудује цело Врање''. Коштана, ''сва нежна и од јужњачке лепоте саткана'', а Митке ''болан откако се родија, откако прогледаја'', утонуо у севдах и карасевдах, не излази из меане – говорио нам је професор у Гимназији, на часовима књижевности, истичући, између осталог, да свако од нас у себи носи свог Миткета.

            Када путник намерник дође у Борино Врање, стиче утисак да на сваком кораку одјекују звуци даира и чочека, глас Коштане и Миткетова жалба за младост: ''Тој не беше песма, глас само, и тој мек, пун глас, сладак глас, и тај глас иде, с'с месечину се лепи, трепери и као мелем на срце ми пада...''

            Академик Велибор Глигорић, дајући приказ ''Коштане'', овако је писао о тој жени: ''Она је редак таленат, очарава околину својом природом, својом заносном песмом и игром. Оличење је дражи младости и јужњачке лепоте. Сва је саткана од поезије, поезије врањанске ноћи и месечине, сва је чулна, а у исти мах чедна; сва је путена, а у исти мах је и визија оне епохе која је опчинила Станковићево срце. Она чаробно пева, а чар је у томе што она песму душом проживљава''.

            Врање је град с душом и песмом. Увек асоцира на јунаке Бориних дела: Коштану, Миткета, Тому, Софку, Ташану, трубаче, мераклијске песме, севдах и карасевдах, на убавињу и лепотињу.

            Деветнаестог јануара давне 1974. године, полагао сам први испит на другој години Правног факултета у Нишу. После испита, око поднева, са Десимиром Миленовићем из Бора (тада смо радили као дописници београдске ''Политике експрес''), одлазим у Борино древно Врање, са задатком да за београдску ''Радио ТВ ревију'' и ''Политику експрес'' напишемо причу о томе како је настала радо слушана песма ''Отвори ми, Бело Ленче''.

            Био је сунчан, а веома прохладан дан. Снег се задржао и у нижим пределима, на путевима, такође. Сели смо у ''фићу'', па пут Врања. На многим местима има и угаженог снега, а најтеже је било проћи кроз Грделичку клисуру, оковану ледом и обавијену као тесто густом маглом.

            Вредело је наћи се у Врању. Без обзира на годишње доба и временске прилике сваки сусрет са овим градом је прича за себе. Сваки сокак, свака кафана, ћепенак и здања старе архитектуре, неодољиво подсећају на Борино време.

            У ониској кући древног јужњачког стила у градњи породичних домова, у старој чаршији, дочекује нас старица (имена се не сећам), ближа рођака Милета Пилета из чувене песме, коју је Бора записао и у ''Коштану'' унео, а која и сада представља незамислив део врањског фолклора, драгуљ старог Врања и југа Србије. Њена прича, у најкраћем, гласи:

            - У Горњој чаршији Врања живеле су сиромашније фамилије, каква је била и Милетова породица. Миле Пиле (Миле Тасић) био је стасит, леп и привлачан, а Бело Ленче (Јелена Стаменковић) је потицало из имућне, чорбаџијске породице из Доње чаршије, где су се налазили домови трговаца и виђених људи Врања тог времена. Између њих двоје букнула је љубав за коју је сазнала цела чаршија, али је у то доба било незамисливо да се кћерка једног од угледних врањских трговца уда за момка из сиромашне Горње чаршије. Ленчетови родитељи нису могли да замисле опстанак те љубави, која је убрзо опевана у једној од најлепших староградских песама.

            У међувремену, у својој 21. години живота, Бело Ленче се удала за Косту Стошића, трамвајског радника, са којим се 1903. године сели у Београд. Њен живот се угасио 6. априла 1941. године приликом бомбардовања нашег главног града.

            Миле Пиле се оженио с Љубицом која је потицала из сиромашнијих слојева Врања.

            - Међутим - прича старица - њихова љубав, зачета у младости, потрајала је. Потајно су се виђали и састајали до Јелениног одласка у Београд. То су знали Милетова жена и Ленчетов муж, али су имали разумевање и због тога није било брачних и породичних проблема, а волели су се до краја живота.

            Кад је Миле умро, крећући се из Горње чаршије ка гробљу, поворка се у главној улици, у центру Врања, сусрела са сватовима, који су са младенцима пошли у цркву на венчање. И једни и други застају. Тајац. Минут ћутања. Сусрет два живота: новог, овоземаљског, који очекује младенце, и оног небеског, у који заувек одлази Миле Пиле. Био је то сусрет радости и туге, весеља и жалости. Одали су пошту Милету Пилету, а онда се из свих грла, и сватова, и учесника погребне поворке, спонтано заорила песма, коју је знало цело Врање - ''Отвори ми, Бело Ленче.''

            Те, 1960. године, био је диван јесењи дан. Коси и жаморни зраци сунца обгрлили су Врање и околину. Цела варош се слегла на последњи пут да испрати суграђанина, чија је љубав према Јелени, Белом Ленчету, ушла у једну од најлепших врањских песама, у ''Коштану'' Боре Станковића, ремек дело српске књижевности, и у душу Врањанаца.

            Миле Пиле је сахрањен у порти цркве у Врању. На мермерној плочи пише: ''Миле Пиле...'' Следи година рођења и година смрти, и ништа више. Сасвим довољно. Цело Врање зна ко је био Миле Пиле. По њему се град препознаје, а стара Врањанка, на чијем је лицу живот оставио свој траг, вели као да и сада гледа свог блиског претка Милета Пилета, човека пуног живота, али и неописиве сете за оним што му је живот донео. На њеном лицу као да читамо Миткетову ''Жалбу за младост'':

            ''Пој Коштан' за моју слатку младост, што ми тако у ништо отиде и брго остави... Пој и викај гу. Моли гу, нека ми се само још једанпут врне, дође, да гу још једанпут осетим, помиришем...''

 

                                                                                           СУСРЕТ С ПРАВОМ КОШТАНОМ

 

Године 1936. главни ревизор новина у Нишу Петар Динић је боравио на лечењу у Врањској Бањи. Том приликом њега је посетио син Миле, познати нишки часовничар.

Тада је срео праву Коштану, која је опчинила срце Боре Станковића и инспирисала га да напише једно од својих најснажнијих дела.

Према сећању Милета Динића, Коштана није била лепа, али је из ње зрачило нешто несвакидашње и омамљујуће.

Овај снимак Милета Динића и Коштане са кћерком начинио је у Врањској Бањи Столе Стојиљковић, тадашњи дописник ''Политике'' из Ниша.

                                                                                                                                       Припремио: Радољуб Глигоријевић

Kategorija: Društvo
Read more

     Ових дана, у скромном тиражу, светло дана су угледала два рукописа новинара, публицисте и књижевника Радољуба Глигоријевића из Куршумлије. Реч је о насловима ''Видоје и Вида'' и ''Аманет духовног пастира Романа''.

Kategorija: Društvo
Read more

     Тихомир Ђорђевић (1868-1944), етнолог, професор Београдског универзитета и члан Српске краљевске академије, у својим путописним белешкама ''Поред Топлице'', ''Братство'', број 7, Београд, 1896. године, путујући копаоничким врлетима, боравио је у луковском крају, где је забележио обнову богомоља у Лукову и Бабици, поред осталог:

Kategorija: Društvo
Read more

             Реч је, дакле, о насељу из најстаријих времена. У 12. веку данашња Куршумлија, ондашње Топлице, добија посебан значај. Овде је, наиме, српски жупан Стеван Немања имао једну од својих првих престоница, овде се зачела српска државност, култура и духовност.

Kategorija: Društvo
Read more