Видина судбина рањеном лепотом исписана

Kategorija: Društvo / Komentara: 0 utorak, 26 septembar 2017 01:01

     У древној варошици, која се угнездила подно узвишења Самоково, које личи на једногрбу камилу, и сместила се на обалама река Бањске и Топлице, деценијама већ, кад хоће нечију лепоту да истакну, кажу: ''Лепа као Вида Јосифова''.

            Ко је била Видосава, звана Вида?

            На улазу у ову горњотопличку варош, из правца Лукова, Мерћеза, Блажева и Жуча, у некадашњој улици великомученика цара Лазара, који је, према предању, 1389. године, одлазећи у бој на Поље Косово, овуда с војском прошао, тачније у ондашњој Јоргован махали, чији назив потиче од јоргована беле, розе и црвене боје, који су насељем на левој обали реке Топлице, сада под називом ''Расадник'', а од расадника ни трага, ширили облаке опојног мириса, преко пута некадашњег задружног млина, вуновлачаре и ваљавице сукна, зубу времена и сада одолева једна стара кућа испред које се горди граностасни грмен смокве.

            У тој кући је живела Видосава, коју су, и укућани, и суседи, из милоште, звали Вида. Њени родитељи, отац Јосиф, звани Јоса, угледни трговац, и мајка Катарина, виђена домаћица, имали су још три кћерке: Милицу, Јелицу и Стојанку.

            О старини ове многочлане породице потомци памте следеће:

            - Наши стари, који су носили презиме Шарац, са Жабљака су дошли у Павље, недалеко од Немањићке Дежеве, код Рашке. Године 1882. населили су Горњу Микуљану, винородно село у доба Немањића који су у Куршумлији оставили дубок траг, саградивши два велелепна храма, Светог Николе и Свете Богородице, одакле су убрзо сишли у варошицу, променивши презиме у Димитријевић.

            Иначе, знани су по надимку Џинац, а корене вуку од племена Кучи.

            - Јосиф, рођени брат мог прадеде Профила, између два светска рата, био је чувени трговац. Бавио се откупом и пласманом меса живе мере, коже, пчелињих и других производа, које је продавао широм Србије, али и странцима, највише Французима. Они су сваке јесени долазили у Топлицу да преузму кожу, мед, медовину и прерађевине од воћа.

            У таквој, за оно време добро стојећој породици, расла је девојчица Вида. Завршила је малу матуру и загледала се у једног пилота. Букнула је љубав о којој се причало не само у вароши, већ и у целом овом крају. Ништа необично да Вида није била лепотица Горње Топлице и Косанице и да се њен изабраник једнога дана није изненада одселио у други град и никада јој се више није јавио. Незацељено је рањена Видина несвакидашња девојачка лепота – сећа се Тома Димитријевић звани Џинац.

            - Као да и сад гледам ту одважну даму са шеширом на глави, у хаљини и ципелама по последњој моди. Била је цењена и уважавана, сви су се дивили њеној лепоти, али, разочарана у  прву, неузвраћену љубав, није се удавала, а имала је стотину просјака, међу којима је било судија, лекара, професора, официра, чиновника, трговаца. Сваком је нашла ману. Једноставно, о новој љубави и евентуалној удаји нерадо је говорила. Дане је проводила у самовању, а кад се нађе на корзоу или преко дана прође главном улицом, и велико, и мало, и мушко и женско чељаде, за њом се окреће.

            ''Бела вила, божја икона, анђеоска лепота, од слике лепша'' - биле су најчешће речи оних који је сретну на улици, на корзоу, у трговини или угледају у дворишту, а потом је дуго и задивљено, са уздахом и мераком, посматрају.

            Виду, чије име значи светлост, топлину, сјај и нежност, у намери да напишем причу за новине (београдска ''Политика скспрес''), упознао сам седамдесетих година минулог столећа. Бака, у поодмаклим годинама, са штапом у руци, у мараму браон боје забрађена. Сама у родном дому, са тишином и својом судбином, живи своју старост. На њеном лицу, са ретким борама, уочавала се неуобичајена исконска лепота која, нажалост, није досегла заслужене висине љубави.

            Носталгична старица, у вео сете свијена, о својој несретној љубави каже:

            - Сва моја љубав је давно, као магла низ планину, као дланом о длан, отекла реком Топлицом и отишла у неповрат, а са њом је ископнела и моја младост, и лепота.

            Сада, у овим времешним и нејаким годинама, мени је потребан неко ко ће да ми се нађе при руци, да ме погледа, чашу воде да ми пружи.

            На мом путу живота већ се множе коров, глог и трновите дивље руже. Урастају моје стазе, јер њима, сем мене, нема ко да крочи, да ход продужи.

            Сад ме старост пита: Е, Видо, где ти је била младост? Ех, да је прва памет као последња, све би било другачије. Мој живот би се кретао неким другим, срећоноснијим путевима.

            Кад светлост једанпут потамни, тешко може да се разбистри и развидели. Мојом душом сад веју снегови и студене вијори, а ја сам као ласта почетком септембра. Ишчекујем пут, али не пут ласте, већ пут небеских извора са којих повратка нема.

            Све велике љубави кратко трају, а дуго се памте, некад занавек. У срцу остају и чувају се до вечности – биле су Видине речи док ми је показивала по-жутеле црно-беле фотографије из младости, дело врхунских мајстора, од којих се не одваја, чувајући их као нешто најдраже, као очи у глави.

            Видосава Вида Димитријевић је рођена 1895. године, а умрла 1984. године. Сахрањена је на куршумлијском гробљу.

            Нажалост, ниједна њена слика у оригиналу није сачувана.

            Позивамо Видине потомке да нам, уколико поседују њену слику, доставе како бисмо је објавили.

Радољуб Глигоријевић

Podelite ovaj članak