У селу Мачковцу, код Куршумлије, обележена је сто четврта годишњица Топличког устанка, на месту где је 26. фебруара 1917. године започела битка, која је прерасла у устанак.

    Топлички устанак 1917. године, познат је и као устанак на југу Србије или народна буна, организован против бугарске и аустроугарске окупације за време Првог светског рата.

     Јунаци Топлице, предвођени Костом Војиновићем и Костом Пећанцем били су и остали једина формација за време трајања Првог светског рата (1914 - 1918), која се супротставила страном окупатору, односно централним силама - Немачкој, Аустроугарској и Бугарској.

    Топлички устанак је подигнут у фебруару месецу (1917. године) у Куршумлији, а непосредан повод био је терор бугарског окупатора, који је присилно мобилисао Србе за бугарску војску.

     Народ који заборавља своју традицију, заборавља историју, народ који заборавља своју историју, губи државу, национални и културни идентитет. Зато је потребно да се присетимо светле и славне традиције предака, који су своје животе уградили у нашу слободу. Цена коју су платили је патња и страдање.

   Био је то једини устанак у Европи под контролом Централних сила, који је обухватио територију: Топлице, Јабланице, Јастрепца, источних и средњих предела Копаоника.

     На почетку обележавања годишњице, свештеник цркве Свете Тројице служио је парастос и уз биране речи за посебну прилику, оживео прошлост и сећање на недужно настрадалу српску децу, жене и јунaке. Након парастоса, интонирана је химна, а присутни су са великим поштовањем и у посебној тишини, минутом ћутања одали почаст настрадалима.

     Избијању устанка допринело је више чинилаца, а на првом месту стање у окупираним областима. Пред офанзивом армија Централних сила, у јесен 1915. године, српска војска се морала повући преко Албаније. У Србији су формирани органи окупационе власти, који су сталном политиком денационализације (затварање српских школа, забрана српског језика, обичаја, спаљивање књига) и безобзирном пљачком, реквизицијом и одвођењем у интернацију великог броја цивила, изазвали огорчење становништва. Бугарски освајачи су чак узели улогу ослободилаца, пропагирајући да су окупиране области Србије уствари стара бугарска територија!

     Улазак Румуније у рат на страни Антанте, у августу 1916. године, пробудио је наду српског становништва да ће ускоро доћи до пробоја Солунског фронта. Појединци су се тада наоружали и избегли у шуме. Потпоручник српске војске Коста Војиновић Косовац, није се могао повући са главнином војске, јер је био рањен. Он је остао у Косовској Митровици и први започео рад на стварању организованог покрета отпора. У лето 1916. формирао је у Лепосавићу чету, језгро будућег Ибарско - копаоничког одреда.

    Српска Врховна команда је у вези са планираном офанзивом армија Антанте крајем септембра месеца (1916. године) упутила Косту Миловановића Пећанца, резервног пешадијског поручника и ранијег четничког војводу, авионом у Топлицу. Пећанац је добио задатак да створи тајну организацију отпора, која ће ступити у борбу тек када савезничка и српска војска пробију Солунски фронт и стигну до Скопља.

     На месту на коме је организован помен, у куршумлијском селу Мачковац, 26. фебруара 1917. године, отпочела је борба наших предака за ослобођење. Истог дана Куршумлија је већ била ослобођена и остала је под контролом устаника 20 дана, до 16. марта 1917. године, када су је заузели Аустроугари. Топлички устанак је имао велики значај, јер се отпор према окупатору све више ширио, па је поред Топлице захватио Тимочку и Неготинску крајину. Топлички устанак је имао одјека и међу силама Антанте, савезника Србије, јер је европска штампа са одушевљењем писала о овом догађају, као једином организованом покрету отпора на територији под окупацијом Централних сила.

     Устаници су под оружјем мобилисали око 13.000 војника, док су снаге Бугара и Аустроугара бројале око 35 до 40 000.

     У почетку су имали великог успеха, ослобођени су: Куршумлија, Блаце, Прокупље, Рибаре, Рибарска Бања, Лебане, али пошто је изостала очекивана помоћ са Солунског фронта, устанак је коначно угушен 25. марта 1917. године.

    У борбама се највише истакао Коста Војиновић - Косовац, који је однео велику победу над окупаторским снагама у Јанковој клисури, у близини Бруса, али је страдао децембра месеца (1917. године) у селу Гргуре, током одмазде и прогона од стране окупаторских снага. Процењује се да су укупни губици устаника износили око 2.500 људи.

     Након сламања устанка, окупаторске снаге Бугара и Аустроугара отпочеле су одмазду над цивилним становништвом. Злочини Бугара и Аустроугара били су окрутнији од османлијских. Према подацима Аустријанаца убијено је око 20.000 цивила, највише жена и деце. Аустријанци и Бугари су практично затирали поједина села, тако што су убијали и вешали становништво. Спаљен је велики број села и више десетина хиљада кућа (рачунајући целу територију захваћену устанком), чак су бугарски злочини ишли дотле да су жене и деца затварани у подруме својих кућа и живи спаљивани.

   О овим злочинима, као и самом Топличком устанку, постоји мало података, а као главни извори служе ратни дневници четничких војвода: Пећанца, Војиновића, браће Милинка и Тошка Влаховића, попа Димитрија Димитријевића - Четника, Јована Радовића и Уроша Костића - Рудинског, који су уредно водили ратне дневнике, по наређењу Косте Миловановића - Пећанца. Садржаји тих дневника никада нису пронађени у оригиналу, већ су то преводи са немачког и бугарског језика, јер су доспели у руке окупатора након слома устанка 25. марта 1917. године.

     Данас, 104 године након овог великог догађаја, окупљенима се обратио председник СО-е Куршумлија - Дејан Ловић, а венце су положили предстваници Локанле самоуправе, Војске Србије, Туристичке организације Општине Куршумлија, СУБНОР-а, Савеза удружења потомака ратника Србије 1912 – 1920 године, Гвоздени пук Игриште и Удружење за неговање и чување српске баштине „Кајмакчалан“.

     На крају је уследила порука са овог светог и историјског места да огромно јунаштво и велике жртве наших предака у борби против неправде и ропства не смеју и не могу бити заборављене.