28
ned, nov
Обнова храмова за турског земана
Kategorija: Društvo

Обнова храмова за турског земана

     Тихомир Ђорђевић (1868-1944), етнолог, професор Београдског универзитета и члан Српске краљевске академије, у својим путописним белешкама ''Поред Топлице'', ''Братство'', број 7, Београд, 1896. године, путујући копаоничким врлетима, боравио је у луковском крају, где је забележио обнову богомоља у Лукову и Бабици, поред осталог:

            ''Од Луковске Бање прођосмо кроз сеоце Луково, видесмо малу цркву, која се сад обнавља на месту старе цркве. Ферман за грађење старе цркве налази се код Раденка Гашића из Лукова.''

            Описујући храм Светог Мине у Штави, Ђорђевић записује:

            ''Народ зна о овој цркви само то да је врло стара и да је два пута горела. Кад је први пут горела нико не зна, а други пут је пустошена и попаљена у последњим нашим ратовима с Турцима.

            Казиваше ми да се у Огњана и Васе Стевића из Мијочића, општина Блажевска, налази некакав ферман с правом над Штавом и околином. Какав је тај ферман, од када потиче и шта садржи, не могох сазнати.''

            Ђорђевић наводи да се предео око горњег тока реке Топлице зове Копаоник, ''ваљда с тога што су све планине овуда блиски огранци Копаоникови''.

            ''После два сахата путовања од Мерћеза дођосмо у село Бабицу до којег видсесмо само једну или две куће. Остале су у шуми... Са једног места пред Бабицом виде се у планини дувари опале бабичке цркве која је зидана за време Турака, али је сад батаљена''.

            Добротом г. Ж. Протића из Куршумлије, чији је отац био парох у Бабици, износим ферман царски за зидање цркве у Бабици. Г. Протић ми је уступио превод фермана (турска реч: задужбина за опште религиозне и хумане сврхе, с циљем да подиже и издржава храмове, школе, јавне библиотеке, болнице, сиротишта...) на препис. Ферман му је остао од оца, а гласи:

            ''Моме узвишеном везиру Мидтад-паши, валији вилајета Нишког, носиоцу ордена Меџедије првог реда, кадији, муфтији, мудиру, као и члановима меџлиса округа Куршумлијског, кад буде приспео овај мојој свети знак, нека вам је свима на знање.

            Поданици моји грчке вере, а становници Копаоника у вилајету Нишком, у Куршумлијској нахији, немајући своје богомоље у свом селу, поднели су молбу мојој царској влади да им се дозволи подићи једну цркву у истом селу, која би се звала Света Марија, тј. Богородица, и да иста црква буде у простору, у дужини тридесет, у ширини двадесет аршина, а висина да буде петнаест аршина.

            На овај плац, где поменути поданици моји желе подићи цркву, не сме нико никакво право полагати, већ треба да буде чиста њихова сопственост, да не припада никаквом вакуфу, и ниједне аспре (најмања турска новчана јединица) не сме се наплатити од њих за то, само треба имати на уму да ова зграда не буде у улици где Турци станују, нити пак, да буде коме на сметњи.

                                                                                                              - 2 -

Место ово, где ће се црква подићи, ако је до сада доносило држави какав приход, о томе приходу треба претходно поднети извештај мојој царској финансији.

            Дакле, под наведеним условима нека је дозвољено поменутим поданицима моје царске владе, а становницима села Копаоник, да могу себи подићи једну цркву у границама означене ширине, дужине и висине, без да коме шта плаћају за то и нико да им не сме стати на пут овог њиховог предузећа.

            Ово да знате и да, поштујући овај мој свети знак, према њему тачно поступите.

            Написано и издано у другој половини месеца ребилакија 1280. године, тј. 1863. године.''

            Међутим, ово нису једини услови. Да би се дошло до фермана који месецима, некад годинама, путује од Цариграда до меџлиса и подносилаца захтева, према причању старих, верници морају да сакупе и царским властима предају замашне новчане износе, ''много кеса гроша''.

            Сем тога, обновљена богомоља не сме бити већа од најниже турске богомоље. Градитељи православних храмова су се досетили па су цркве укопавали, као што је то случај са црквом Светог Мине у Штави, која је саграђена између 1614. и 1647. године, а освештао ју је патријарх Српске православне цркве Пајсије, чији се трон у то време налазио у Пећкој патријаршији.

            Иначе, храм Светог Мине је у то доба припадао Грачаничкој епархији највероватније због приступачности комуникација.

            Забите пределе у врлетима шумовитог Копаоника Турци нису настањивали. Живели су у варошима и селима око градова, а овамо су у јесен долазили да уберу данак, мада је остало забележено да у овим селима, у којима се оскудно живело, данак нису редовно убирали. Да је то тако уверљиво говори исповест Малић - паше 1812. године француском вицеконзулу у Приштини:

- Моја област је мала, сиромашна и јадна; једва у њој роди само хељда и просо; од харача и мирије (доходак од земље), ја готово ништа немам - пожалио се паша.

Да је то тако потврђује и писмо које је прва општинска власт Луковске општине после ослобођења од Турака упутила Народној скупштини Кнежевине Србије с молбом да пореске обвезнике ослободи плаћања пореза ''бар за ову, 1878. годину, јер смо по све сиромаси... Што се, пак, војника и војничке дужности тиче даваћемо, а материјално немогуће је дати све'' – наводи се у том акту и констатује да је народ овог краја после ''толикогодишњег ропства под турском силом и штетом коју су Турци починили гоњењем марве по све изнемогао и да друго ништа нема''.

Занимљива је и чињеница да су српске школе у селима Бабица, Мерћез и Луково, на источној падини Копаоника, отворене 1873. године, дакле у време османске власти, али 1878. године, бежећи из ових крајева, Турци спалише и ове образовне установе.

                                                                                                                                                         Текст и фотографија: Р. Глигоријевић