09
čet, dec
Писмо мајке Петране сину Селомиру
Kategorija: Društvo

Писмо мајке Петране сину Селомиру

     У поткопаоничким селима и засеоцима, смештеним у врлетима и беспућу, љута зима рано дође и дуго потраје. Снег често копни половином априла месеца, а кад снегови прекрију брда и долове ни из куће се не може изаћи.

            Осамдесетих година прошлог века писма су била једини начин комуникације између људи који живе у овим селима, расутим по бреговима и косинама, и оних који су у далеком свету.

            Једне дуге и оштре зиме, тих година, кад је времена на селу на претек, старица Петрана свом сину јединцу Селомиру, који живи и ради у далеком граду, дрхтавом руком, пише писмо:

            Драги сине у даљини,

            Ја сам, хвала Богу, здраво и добро што и теби желим. Овде већ месец дана владају дубоки снегови, јака студен и велике хладноће. Од мраза пуца и дрво, и камен. Воде на Вилиним изворима су се заледиле, па воду захватам на бунару.

            Кад се смркне и све утоне у дубок сан, у кући пуцкета ватра. Милина једна. Права зимска идила, а ноћ дуга као година. Као вечност. Никад прозебла зора да се јави. Бледи месец се заплете у залађеном потоку и густом грању под снегом и никад да превали Јасиков брег. Месечина, чија је светлост на мразу оштра као ноћ, обасјава завејана села, путеве, брда, чуке и брегове, на којима се, како мраз стеже, све леди. Са ведрих небеса звезде цвокоћу од хладноће, али трепере као усред летњих ведрих ноћи.

            Нападао је дубок снег. Нигде пртине, ни пролазника сокаком. Не размишљај о доласку док овај кијамет не прође. Стрепим и бојим се, можеш да назебеш, да се заглавиш у сметовима високим до два метра. Непроход и недоход. Недођија, а како и не би кад планине, под теретом белог покривача, стењу и јече као да се нешто страшно у њиховој утроби слама и пролама. Као да их тектон погађа.

            Јанко ми је пред овај снег јавио да је Милошин, твој друг из школске клупе, у Јаукову верио девојку.

Петрова Милкана, звана Нака, удала се за Миљурка са Дренове главе и отишла у град да живи. И њена мајка је сада сама, а у заселку Дренова глава више нема девојака.

Накина мајка Гроздана скоро, пре овог намета, пожалила ми се да јој самоћа тешко пада и да са зебњом чека хладну планинску зиму.

Ја сам на самовање свикла. Повучем се у свој свет тишине и тако лакше подносим проклету самотињу. Семе јој се, дабогда, затрло.

Старац Обрен се представио Господу Богу. Врата на његовој ониској кући нико више не отвара. Угасило се још једно огњиште српских домаћина. Баба Јеврена је отишла у варош да зимује код сина Јеротија. И њена кућа је зимус сама. Рече да ће овамо доћи кад сунце гране и пролеће сине. 

Драги мој Селомире,

Сад је на тебе ред да обрадујеш стару мајку. Ех, кад бих могла време да зауставим, не бих те пожуривала са женидбом. Али, време бежи као магла низ планину. Године долазе и пролазе, лета тутње, време је да старим уз унуке. Зато нађи себи брачног друга да ти младост у самовању не пролази, да те не прегази време, а кад момковање у безнађу прође, биће жала, туге, кајања и проклињања.

            У нашој Градини миришу јабуке ђуле. Прекрио их је снег. Заштитиће их од измрзавања. Чувам их за тебе.

            И дуње су ове јесени родиле као никад досад. Покупила сам их и од њих скувала дивно слатко и направила сок.

            Дренови у Страни, такође, су родили. И од њих сам правила сок, а од дивље руже кувала укусан и тражен џем.

            Све је то за организам благотворно и лековито.

            У овим дугим и глувим зимским ноћима плетем ти још један џемпер.

            Све то чека те кад будеш овамо дошао. Са доласком не жури. Сачекај да се време устали како би те родни брег и ја са њим дочекала у свој пролећној лепоти које на земљи нема.

            Одрастао си, ниси више ни зелен, ни млад. Кад човек има воље, и живот путује на боље, а за мене не брини. Хвала Господу Богу имам све што ми је за живот потребно. Не дозволи да те брига руши и младу душу пустоши.

            У животу се држи свог досуђеног пута и старог пријатеља, а чувај се лажних и умишљених величина које кроз смех умеју да посеку као нож, да ране душу.

            Селомире, сине мој једини, никад не тежи богатству. Проклето је. Удаљава човека од човека, чак и од најближих, доноси непроспаване ноћи. С тим у вези наш народ умно вели: Боље је у колиби певати, него у двору плакати. Ако је кућа колиба, наша је, а све што је туђе лепо је, али је своје одувек било најлепше.

Богат је онај који није дужан, а млад је онај ко је прав и здрав.

Скромност је највећа вредност, а знање богатство.

Више вреди знање него нечије имање, него товар злата.

            Синко, чувај се! Чувај образ! Ако се човек чува, и Бог ће га чувати. Чувај се људи који образ стављају под опанак.

Само добром човеку све добро стоји и од руке иде. Буди добар као што су наши стари били. Од њих смо имали шта да научимо – живот и у добрим, и у злим, и у олујним временима.

Драги мој Селомире,

            Из твог имена извире село, а са њим и огњиште, корени, обичаји и традиција српског рода. Чувај их као очи у глави без обзира што се налазиш у даљини, јер је то дуг према родном прагу, кући, имању и неумрлим прецима.

            Напољу снег и даље веје. Саставили се небо и земља. Стрепим да ће мећава да потраје, па поштар неће моћи кроз сметове да се пробије.

            Ех, кад би неко прошао пустим сокаком. Имала бих шта да га питам, он би имао шта од мене да чује.

            Сине једини,

Планирај да свадба буде на јесен. Одавно је у нашем селу није било, а у моје време сваке године, у то доба, ишли смо на десетак таквих светковина. Зато нам је јесен била и остала најмилија. То је и разумљиво, јер јесен је као створена за светковине, а женидба, после рођења, представља најважнији тренутак у животу сваког инсана.

Нека ти Вишњи цвет живота подари, а ти га чувај као очи у глави, како би те пут живота водио стазом цветања.

Чувај га као анђела, као свету амајлију, како би ти живот протекао у љубави, са осмехом и у радости. Нека те Свевишњи Бог погледа!

И још нешто да ти рекнем. Памти само оно што је лепо и поучно, али не заборављај оно што је лоше, јер то што је лоше и ружно може да послужи као поука за садашња и будућа времена, како се више не би дешавало.

Ако једнога дана, овде, на нашем брегу насмејаном, или у вароши, одлучиш кућу да подижеш, гледај да она буде окренута истоку или југу, јер отуда сунце нови дан рађа, отуда долази неугасла светлост и топлина. Све што је добро долази са истока. За нову кућу и кућиште бирај оцедно и здраво место, а ако је у страни, укопај подрум. Зидај приземну кућу, без терасе. Зашто? Зато што ми никада нисмо седели на тераси, већ у кући, око топлог огњишта ватришта, или испред куће ако је топло време.

У разговору с људима имај благ језик. Лепа реч је благословена.

Ужелела сам се фруле, двојница и гусала чији се глас одавно не чује, а ''ђе се гусле у кућу не чују, ту је глува и кућа и чељад.''

А тек плач новорођенчета. Откад сам тебе родила, а на Благовести ће пуних тридесет година, на овом брегу није се љуљала колевка.

Ужелела сам се и воде са Вилиних извора, а у моје време, што отече као немирна планинска река скакутава, није се гнездила тишина. Свако вече чуле су се чобанске песме, орио се глас копача, жетелаца, косача и берача. Певање је било душа. Кад пастири и гости на славама, свадбама, крштењима и поселима, пусте глас, лампа се гаси.

Успомене на то доба утиснуте су на сваком кораку нашег брега, који сада бречи под теретом снегова. Нигде стрва, ни јава. Угасила су се многа огњишта, али није никољданска свећа. Нека гори док је века и света, док је људи и живота. То је свећа наше крсне славе.

Знам да чезнеш и патиш за огњиштем, за родним прагом, са ког си се отиснуо у свет, али не тужи. Наћи ћеш се на родном брегу кад се расцвета пролеће и оживе сећања на детињство.

Овде је све на старом месту. Ова висока брда и чуке дарују нам чист ваздух, бистру воду и здравље.

С одушевљењем ти пишем ово писмо, али писати, признајем, није нимало лако и једноставно. То је бреме које се угнездило у средишту и судбине, и среће.

Мој Селомире,

Засад толико од мене у најкраћем. Додуше, имала бих још коју да ти кажем, али нека нешто остане неречено.

О томе, и о свему осталом, нас двоје зборићемо кад те загрлим на нашем кућном прагу, који те жељно ишчекује.

(Из необјављеног рукописа ‘’ЖУБОРИ ОГЊИШТА’’)