16
ned, maj
Прота Секула Добричанин пешке дошао из Црне Горе  у Србију и из логора у Бугарској у Косаницу
Category

Прота Секула Добричанин пешке дошао из Црне Горе у Србију и из логора у Бугарској у Косаницу

            Како судбина, удружена са вихорима рата, може да исплете причу за неверовање, потврђује пример чувеног проте Секуле Добричанина, чувеног топличког проте и једног од првих учитеља у основној школи у селу Лукову.

            Та прича, у најкраћем, гласи:

            Секула је рођен 1872. године у Прекобрђу, заселак Улица, у Доњој Морачи, у Црној Гори, од оца Радивоја и мајке Јокне. Његова фамилија вуче корене од далеког претка Гојка Мрњавчевића.

            Гојко води порекло од средњевековне српске властеле која је владала простором данашње Македоније. Најпознатији су била браћа Вукашин и Угљеша Мрњавчевић. Секула је детињство провео на родном огњишту. Основну школу је завршио у манастиру Морача.

            Са шеснаест година пешке долази у Србију, у Јагодину, где завршава први и други разред Гимназије, а трећи и четврти разред завршава у Београду.

            Када је на Цетињу отворена Богословско - учитељска школа, Секула је полазник прве генерације.

            По завршетку школовања, био је ђак генерације, три године је радио као учитељ у Прекобрђу.

            Године 1901. рукоположен је у свештеника. Четири године потом са породицом долази у Топлицу. Уместо намењеног му крста и епитрахиља, Секула се није определио за позив свештеника, већ је 5. новембра 1905. године постављен за учитеља у основној школи у Лукову.

            Године 1911. добија Придворичку парохију и напушта Луково и позив учитеља. У припремама за Први балкански рат 1912. године, задојен отаџбинском љубављу, Секула обучава добровољце. У рату учествује у добровољачком одреду мајора Војислава Танкосића.

            Васпитан у патријархалном духу и задојен слободарством и патриотизмом, Секула помаже и комитски покрет у Топлици и Косаници.  

            Бугарске окупационе власти, после забране рада српских школа, интернацију виђених Срба спровеле су у два наврата, одводећи их у заробљеничке логоре.

            Међу њима се нашао и прота Секула Добричанин. Заробљен је, мучен и на смрт осуђен, али је, захваљујући једном бугарском свештенику, успео да побегне из заробљеништва у Бугарској.

            Занимљиво је да је овај духовник и из Бугарске, из Варне, пешке дошао у устаничку Косаницу. Био је храбар, поштован и уважаван у народу копаоничког, топличког и косаничког краја.

            Секула се бавио и књижевним радом. Сарађивао је са редакцијаma неколико стручних часописа.

            Писао је, поред осталог, о манастиру Морача и о Светом Петру Цетињском, а објавио је дела ''На стази службовања'' (1930), ''Доња Морача – живот и обичаји народа по предању''...

            Своја дела је посветио сенима оца Радивоја и сестре Јоване, страдалим у Топличком устанку 1917. године, снахи Лепосави, коју су бугарски окупатори живу пекли 1917. године, брату Милу, који је погинуо у бици на Рајцу 1914. године, брату Милосаву, који је умро у Бизерти од рана задобијених на крвавом Солунском фронту, на коме је учествовао као добровољац, вративши се из далеке Америке, и брату Јову, који је стрељан у Лијевој Реци 1918. године.

            ''Да није ништа више написао до ове крваве хронике, ове посвете, довољно је да човек осети сву лепоту и сву трагику смрти и живота и да појми нашу болну историју, која је једна крвава песма једног борбеног и поносног рода'' (Драгиша Н. Боричић о Секули Добричанину у књизи ''Испод Комова'').

            Као ђак Гимназије у Београду Секула упознаје знаменитог српског научника и академика Јована Цвијића и сваки слободан тренутак, нарочито за време службовања у Лукову, користи за прикупљање етнографске грађе.

            Године 1905. Секула поново одлази код Јована Цвијића, тада председника Српске краљевске академије, по чијим упутствима наставља етнографска истраживања на овом подручју, још увек недовољно истраженом.

            За резултате постигнуте у тој области, на предлог Цвијића, Секула је добија престижну награду САНУ.

            Прота Секула Добричанин, маркантна личност свога доба, носилац је високих одликовања. Добитник је Ордена Белог орла четвртог степена, Ордена Светог Саве трећег и чевртог реда, Југословенске круне и Крста Светог Ђорђа.

            Са супругом Милком (1881-1940) домаћицом, родом из села Врујци у Доњој Морачи, кћерком чувеног сердара Риста Рашовића, и блиском рођаком патријарха Српске православне цркве Варнаве Дожића, Секула је имао синове Бранка, Ђорђа, Милована, Драгутина и Милету (1903 -1905), и кћерке Милеву, Видосаву, Данијелу и Наталију.

            Најстарији син Бранко (1904-1965) је био угледни судија у десетак среских и окружних судова у Србији, док је Ђорђе (1907-1968) био чувени адвокат и боем.

            У Другом светском рату Бранко је командовао батеријом. Гестапо га хапси и одводи у заробљеништво, одакле успева да побегне у Енглеску. После рата биран је за секретара Адвокатске коморе Србије.

            Милован (1916-1995), по завршетку Школе резервних официра, остаје на раду у војсци, на служби у команди Моравске дивизије другог позива. У априлском рату 1941. године бива заробљен и одвден у немачко ропство.

            Драгутин Гута Добричанин (1922 -1988) је био врстан глумац, који је за собом оставио многобројне улоге у позоришту, на филму и телевизији.

            Глумац Добричанин је писац бајки и комедија ''Човек с Марса'', ''Стварање света'', ''Репато друштво'' и других, које су извођене у готово свим позориштима бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и у многим европским земљама – широм бившег Совјетског Савеза, у Румунији, Бугарској, Чехословачкој, Пољској, Белгији, Швајцарској, Шведској и другим земљама.

            Секулин братанац Мирко Добричанин, сада војни пензионер, је плодан писац. Члан је Удружења књижевника Србије, аутор књиге ''Топлички гвоздени пук'' и многих других дела, и носилац Ордена Петра Цетињског.

            Живи и ствара у Београду.

            Прота Секула, о коме се и сада преноси прича у топличким и косаничким селима, оставио је дубок траг у истраживању богате етнографске баштине Копаоника, Косанице и Топлице, области, која обилују природним богатствима, географским реткостима, археолошким налазиштима, занимљивостима, легендама и митовима и представља музеј под ведрим небом.

            Последње две деценије живота прота Секула Добричанин је провео у Београду, где је умро 20. новембра 1952. године, где почива.

                                                                                                                   ...

            Као свештеници у овом крају су службовали: Јосиф Ракић, родом из околине Пећи. Он је је 1910. године премештен у Крушевачку парохију, а касније се налазио на челу Друге куршумлијске парохије.

            Овде потом службују свештенослужитељи: Данило Костић, касније парох Гргурски, па Мирнички, као и руски свештеници Михаило Апошански, Александар Софренов и Иван Остапенко, који је умро 1955. године.

            После Остапенка ову парохију опслужују свештеници из Куршумлије: Влајко Миладиновић, Милорад Стефановић и свештеници Друге куршумлијске парохије: Трајко Станковић, Адам Стевановић и Драгиша Мартиновић.   

            Сада ову парохију, која обухвата села: Луково, Требиње, Параду, Љутову, Сеоце, Бабицу, Мрче, Штаву и Игриште, које се првобитно налазило у саставу Мирничке парохије, опслужују свештеници Куршумлијске парохије.

           На слици: Прота Секула Добричанин