16
ned, maj
Трагична судбина монаха Харитона – новомученика црноречког – из Сеоца
Category

Трагична судбина монаха Харитона – новомученика црноречког – из Сеоца

            Радослав Лукић, у монашком свету Харитон (превод са грчког језика имена Радослав), кажу, прошао је кроз капију смрти и постао сјајна звезда на духовном небу нашег рода, православља и цркве. Венци његовог овоземаљског живота исплетени су врлинама, тог блага наших светих предака, са којима је живео живот смирења и послушања за Христа и у Христу.

            Плодоносно семе наше вере, уз мирис тамњана, молитву, литургију, пост и причешће, у Радославу је засађено у детињству његовог живота.

            Нажалост, овај Христов пастир, који се замонашио, на светој српској земљи, на Косову, у манастиру Светих Архангела (саграђен од 1343. до 1352. године), задужбини цара Душана, код Призрена, жртва је шиптарских терориста 1999. године.

            Дан, када је угледао свет, Радослав се родио као четврто дете на Аранђеловдан 1960. године, као да је наговестио његову судбину. Светиње у Црној Реци и у Призрену, у којима је монаховао, посвећене су Светим Архангелима Гаврилу и Михајлу, а на његовом крштењу свештеномонах је пророчки казао: ''Радослав ће, кад одрасте, да ме наследи.''

            Његов деда Радован је био црквењак. Као војника Краљеве војске Немци су га заробили у Македонији и одвели у Немачку, у ропство, одакле се вратио по завршетку Другог светског рата.

Отац Будимир је радио као рудар у копаоничким рудокопима, а мајка Милка домаћица. Живели су скромно у забитом селу Сеоцу, код Куршумлије, подно каменитог виса Треска. Струја у ово поткопаоничко насеље је стигла тек 1980. године.

Од последица повреде у руднику Будимир одлази са овог света 1975. године, а две године касније умире му и мајка Милка. Радослав остаје са старијим братом Радојицом, старијом сестром Радијаном и млађом сестром Радмилом, дедом и бабом. Деда одлази у негледање 1978., а баба 1983. године. Те године Радослав се са братом и сестрама сели у Ниш, где запослење налази у Електронској, потом у Дуванској индустрији. У граду на Нишави ванредно завршава више разреде основне школе (у Сеоцу је завршио четири разреда основне школе са одличним успехом), и Средњу саобраћајну школу.

            Одан вери и Христу у манастиру Светог Јована Крститеља у Горњем Матејевцу, код Ниша, упознаје свог будућег духовника, старог игумана Илију, који је организовао ходочашће у Свету Земљу.

Илија је био организатор и посете Хиландару на атоској Светој Гори, а део свог живота, као ђакон, провео је у цркви рођења Исуса Христа у Витлејему.

Припремајући се за монашки живот, међу путницима се 1998. године налазио и Радослав. ''По повратку из Свете земље његова душа је још јаче горела огњем небеске љубави'' – записали су монаси манастира Црна Река у ''Житију новомученика црноречког 1999.'' у издању ове светиње (Цицеро, Врњачка Бања, 2009).

У манастиру Црна Река, као искушеник, Радослав остаје две и по године, а затим у одлази у манастир Светих Архангела, код Призрена, који се у то време увелико обнављао и очекивао прво братство после пустошења у доба Османлија.

''Радослављево служење Господу и братији и овде се несмањеном љубављу наставило. ''Он се ангажује на обнови велелепне светиње у чијој се порти налазио гроб цара Душана. Његово послушање се огледало и у набавци потрепштина за манастирску лавру. У овом манастиру 2. маја 1998. године прима монашки чин. Било је то време сукоба са терористичком паравојном формацијом ОВК, самозваном ослободилачком војском Косова, а потом агресије НАТО на СР Југославију.

Отац Харитон је без страха прихватио послушања и у том немирном времену. ''На питање верника како се не плаши терориста, одговорио је: Не треба човек да се плаши кад је на Божјем путу. Ја сам монах!... То што је речима пред Богом и људима изрекао, на делу је потврдио... Примио је рафалну ватру терориста на аутомобил којим је ишао у посету болеснику... Ауто је био изрешетан, а повређених, на срећу, није било... Његова величина, љубав и пожртвовање, показаће се и у време доласка Мировне мисије Уједињених нација на Косово. Колоне српских избеглица, као тамне реке, вијугале су на Косову и Метохији, текући ка Србији. У најновијој голготи нашег народа потоци српске крви, ко зна који пут, напајали су косовске божуре... У општем метежу и неизвесности... отац Харитон је био присебан: "Ја одавде не желим да идем ни по коју цену. Ово је мој манастир и моја земља.''

Петнаестог јуна 1999. године, нешто пре једанаест сати, калуђер Харитон је испред епископског двора у Призрену примио последње послушање... У граду га зауставља тројка терориста, која га, његовим аутомобилом, одводи у непознатом правцу. Ово се дешавало наочиглед немачких војника из састава Мировне мисије Уједињених нација - КФОР-а.

Харитоново ''тело је пронађено августа 2000. године у месту Тусус код Призрена од стране Комисије за есхумацију тела несталих и киднапованих Срба. Недалеко од оца Харитона пронађена су и тела неколико пострадалих Срба... Мучениково тело, као из корена ишчупан косовски божур, пренето је у манастир Грачаницу, где је једанаестог новембра 2000. године служен парастос.''

Харитоново тело је пронађено без главе и са тешким повредама.

Новомученик црноречки Харитон је први монах који је сахрањен у порти манастира Црна Река од оснивања ове светиње, а његов светитељски лик, који су урадила сабраћа у Црној Реци, налази се у капели Светог Лазара у манастиру Светих Архангела и у Светом Јовану Крститељу код манастира Острог у Црној Гори.

У манастиру Црна река сахрањен и и игуман Илија.

            - Монах Харитон је заиста био божји човек и по томе што се ни са ким није замерио, што је свима великодушно праштао. Сећам се да је говорио: ''Бог воли сваког човека и милостиво прашта све наше грехе, како онда да ја не опраштам другима'' – сећање је Биљане Стошић, која је Радослава упознала 1955. године на поклоничком путовању у Свету Земљу. – Намера брата Радослава је била да остане у манастиру Светог Саве Освећеног.