Села на источној падини Копаоника, смештена у беспућу, налик су једно на друго. Окружена су планинским масивима, поређаним као плави каравани, а кад им се приближите видите једну, две, три или четири, највише пет, шест кућа чатмара, које су се угнездиле на осунчаним и оцедним местима, на бреговима, ћувицима, пристранцима и у удолинама, најчешће ограђеним високим лиснатим горама, које их штите од ветрова и олуја.

            Једно од таквих села је и Сеоце, класично планинско насеље, једно од деведесет села у општини Куршумлија. Налази се у западном делу општине, подно стеностасног масива Треска (1439) са које поглед свуда унаоко далеко сеже. Кад је бистро време са Треске се види до Ниша, одавде удаљеног 110 километара.

            Сеоце се сместило на 975 метара изнад мора на удаљености од четрдесет километара од центра општине на површини од 1.755 хектара.

            У Сеоцу, које има три заселка: Калиманци, Јасиче и Валоге, живи староседелачко становништво. Мештани кажу да су њихови далеки преци овде временили и темељили од памтивека.

            Године 1961. Сеоце је имало највећи број становника у својој дугој историји. Овде је те године било 474 душе, а 2011. године у овом селу је остало свега 49 житеља, махом стараца и старица, руку нејаких за привређивање. И овде је миграција, која је у другој половини минулог века попримила размере ''беле куге'', узела свој велики данак.

            Од последњег пописа становништва минула је деценија, а у Сеоцу је све мање кућа из којих се дим вије. Остало их је десетак, а у њима старине, као на-горели пањеви, чувају прастара огњишта да не утрну.

            У Сеоцу живе сељаци, брђани, обични људи, горштачког погледа, одани вери, обичајима и отаџбини. Иако под бременом животних околности, они чувају традицију својих далеких предака.

            Ово село је знано по томе што је у средњем веку у заселку Калиманци постојала топионица руде гвожђа, а у подножју каменитог масива, у облику пласта сена, у народу знаног као ''град'' проклете Јерине, откривени су трагови шљаке, што указује да се и овде у доба светородне лозе Немањића налазила једна од топионица руде гвожђа из поткопаоничких мајдана.

            Духовни живот у овом крају има дугу традицију. Из Сеоца потиче Гаврило Смилић, чувени прота сеочки, о коме се нараштајима и сада верно преносе истините приче.

У другој половини осамнаестог и почетком деветнаестог века, на гласу је била виђена задружна кућа попа Јована Смилића из Сеоца, која је тада имала три свештеника. У тој породичној задрузи, почетком друге половине осамнаестог века, свет је угледао Гаврило, по рођењу трећи син свештеника Јована Смилића, који је имао још четири сина: Милована, Мијаила, Косту и Петра.

Пре Првог српског устанка Гаврило је, као и брат му Мијаило, ''изучио књигу'' у манастиру Високи Дечани, али се није запопио. У браку са Милканом, упамћеном по надимку Нака, родом из Влајковаца код Бруса, Гаврило је имао три сина: Мину, Ђорђа и Мијаила. За живота оца Јована, који је умро у Забрђу, на Жељину, у збегу пред турском најездом, уместо крста и епитрахиља, Гаврило је прихватио мач и перо, витешки бранећи свој род, његово достојанство, слободу, част, отаџбину и српски род.

Првог дана устанка на Копаонику, 1804. године, Гаврило, тада је био ожењен и у пуној снази, постаје писар у војсци бимбаше Радисава Малкића из Штаве.

Учествовао је у свим бојевима и догађајима на Копаонику. Суделовао је у борбама код ''малене Бањске на Косову'', у опсади Новог Пазара, затим у бојевима на Рогозни, око Куршумлије, Крушевца, на Делиграду и Варваринском Пољу.

            После пропасти устанка у Шумадији 1813. године, када су Копаоничани, силом прилика, морали поново бити на милости и немилости Турака, покоривши се тешкој судбини, Гаврило се вратио у родно Сеоце, где је, у миру и планинској тишини, сакривши оружје, провео остатак живота, чувајући стада са унуцима Филипом и Максимом, пошто су му синови умрли.

            Гаврило је са Радисавом Малкићем (у Карађорђевом деловоднику је забележен као ''Радисав Вучитрнски'').

            Сачувани извори наводе да је Гаврило Смилић живео 120 година. Прота сеочки, како су га ословљавали, умро је пет, шест година пре српско - турског рата 1876. године. Сахрањен је на гробљу у селу Сеоцу. Његов гроб је запуштен, без обележја и натписа, али његови ратни подвизи још су у памћењу и у свежој успомени народа слободарског копаоничког и поткопаоничког краја.''

            У раздобљу између два светска рата свету мисију очувања наше православне вере чувала су и два брата, два свештеника, Солтир и Марјан Глигоријевић. Живели су на свом имању подно Треске, у заселку Јасиче, одакле се Сеоце види као на длану.

            За време празника, венчања, крштења и других светковина, браћа остављају радове у пољу, одлажу мотику, срп, рало или косу, узимају епитрахиљ, крст, кандило и тамњан и одлазе на службу, у цркву.

Из Сеоца потичу и монах – Харитон, новомученик црноречки.

Радослав Лукић, у монашком свету Харитон (превод са грчког језика имена Радослав), кажу, прошао је кроз капију смрти и постао сјајна звезда на духовном небу свог рода, православља и цркве.

Венци његовог овоземаљског живота исплетени су врлинама, тог блага наших светих предака, са којима је живео живот смирења и послушања за Христа и у Христу. Плодоносно семе наше вере, уз мирис тамјана, молитву, литургију, пост и причешће, у Радославу је засађено у детињству његовог живота.

            Нажалост, овај Христов пастир, који се замонашио на светој српској земљи, на Косову и Метохији, у манастиру Светих Архангела (саграђен од 1343. до 1352. године), задужбини цара Душана, код Призрена на Бистрици, граду музеју, жртва је шиптарских терориста 1999. године.

У манастиру Црна Река, као искушеник, Радослав остаје две и по године, а затим одлази у манастир Светих Архангела код Призрена.

Његово послушање се огледало и у набавци потрепштина за манастирску лавру. У овом манастиру 2. маја 1998. године прима монашки чин. Било је то време сукоба са терористичком паравојном формацијом ОВК, самозваном ослободилачком војском Косова, а потом НАТО агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године.

Отац Харитон је без страха прихватио послушања и у том немирном времену. На питање верника да ли се плаши терориста, одговорио је: ''Не треба човек да се плаши кад се налази на божјем путу. Ја сам калуђер.'' То што је речима пред Богом и људима изрекао, на делу је потврдио. Примио је рафалну ватру терориста на аутомобил којим је ишао у посету болеснику. Ауто је био изрешетан, а повређених, на срећу, није било.

Колоне српских избеглица, као тамне реке, вијугале су на Косову и Метохији, текући ка Србији. У најновијој голготи нашег народа потоци српске крви, ко зна који пут, напајали су косовске божуре.

У општем метежу и неизвесности отац Харитон је био присебан: ''Ја одавде не желим да идем ни по коју цену. Ово је мој манастир и моја земља.''

Петнаестог јуна 1999. године, нешто пре једанаест сати, калуђер Харитон, новомученик црноречки, испред владичанског двора у Призрену, примио је последње монашко послушање.

У граду га зауставља тројка терориста, која га, његовим аутомобилом, одводи у непознатом правцу. Ово се дешавало на очиглед немачких војника из састава Мировне мисије Организације уједињених нација - КФОР-а.

Харитоново ''тело је пронађено августа 2000. године у месту Тусус код Призрена од стране Комисије за есхумацију тела несталих и киднапованих Срба.

Недалеко од оца Харитона пронађена су и тела неколико недужно пострадалих српских цивила.

Мучениково тело, као из корена ишчупан косовски божур, пренето је у манастир Грачаницу, где је једанаестог новембра 2000. године служен парастос.

Харитоново тело је пронађено без главе и са тешким повредама.

Новомученик црноречки Харитон је први монах који је сахрањен у порти манастира Црна Река од оснивања ове светиње, а његов светитељски лик, који су урадила сабраћа у Црној Реци, налази се у капели Светог Лазара у манастиру Светих Архангела и у Светом Јовану Крститељу код манастира Острог у Црној Гори.

Задојени духом светосавља и светлом српском историјом, духовници села Сеоца, код Куршумлије, делећи судбину свог рода, надвисили су нас, стамено градећи спој између овоземаљског и небеског живота, и отишли у вечито памћење и легенду.

Из суседног села Мрче потиче свештеник Саша Радојичић који службује у Аустралији, у граду Сиднеју у тамошњој епархији.

У селу Мрче је рођен и монах Симеон. Он се сада налази на дужности настојатеља манастира Светог Николе у Куршумлији, првој Немањиној задужбини, са које се чују црквена звона и обавља служба после 323 године. Божја промисао! Монах Симеон, који је као искушеник боравио у манастиру Поганово, а монашки чин је примио у манастиру Ајдановац код Прокупља, сада своју свету мису обавља у задужбини Светог Симеона Мироточивог.

                                                                                                                                     Текст и снимак: Р. Глигоријевић