09
pet, dec
Велике љубави трају довека
Kategorija: Društvo

Велике љубави трају довека

     Како је настала песма ''Отвори ми, Бело Ленче'', бисер народног мелоса Врања и Јужне Србије, коју је Бора Станковић записао и у ''Коштану'' унео

            - Бора Станковић, великан српске књижевности, на себи својствен начин, користећи темперамент старог Врања, исплео је очаравајући лик Миткета и Коштане за којом ''лудује цело Врање''. Коштана, ''сва нежна и од јужњачке лепоте саткана'', а Митке ''болан откако се родија, откако прогледаја'', утонуо у севдах и карасевдах, не излази из меане – говорио нам је професор у Гимназији, на часовима књижевности, истичући, између осталог, да свако од нас у себи носи свог Миткета.

            Када путник намерник дође у Борино Врање, стиче утисак да на сваком кораку одјекују звуци даира и чочека, глас Коштане и Миткетова жалба за младост: ''Тој не беше песма, глас само, и тој мек, пун глас, сладак глас, и тај глас иде, с'с месечину се лепи, трепери и као мелем на срце ми пада...''

            Академик Велибор Глигорић, дајући приказ ''Коштане'', овако је писао о тој жени: ''Она је редак таленат, очарава околину својом природом, својом заносном песмом и игром. Оличење је дражи младости и јужњачке лепоте. Сва је саткана од поезије, поезије врањанске ноћи и месечине, сва је чулна, а у исти мах чедна; сва је путена, а у исти мах је и визија оне епохе која је опчинила Станковићево срце. Она чаробно пева, а чар је у томе што она песму душом проживљава''.

            Врање је град с душом и песмом. Увек асоцира на јунаке Бориних дела: Коштану, Миткета, Тому, Софку, Ташану, трубаче, мераклијске песме, севдах и карасевдах, на убавињу и лепотињу.

            Деветнаестог јануара давне 1974. године, полагао сам први испит на другој години Правног факултета у Нишу. После испита, око поднева, са Десимиром Миленовићем из Бора (тада смо радили као дописници београдске ''Политике експрес''), одлазим у Борино древно Врање, са задатком да за београдску ''Радио ТВ ревију'' и ''Политику експрес'' напишемо причу о томе како је настала радо слушана песма ''Отвори ми, Бело Ленче''.

            Био је сунчан, а веома прохладан дан. Снег се задржао и у нижим пределима, на путевима, такође. Сели смо у ''фићу'', па пут Врања. На многим местима има и угаженог снега, а најтеже је било проћи кроз Грделичку клисуру, оковану ледом и обавијену као тесто густом маглом.

            Вредело је наћи се у Врању. Без обзира на годишње доба и временске прилике сваки сусрет са овим градом је прича за себе. Сваки сокак, свака кафана, ћепенак и здања старе архитектуре, неодољиво подсећају на Борино време.

            У ониској кући древног јужњачког стила у градњи породичних домова, у старој чаршији, дочекује нас старица (имена се не сећам), ближа рођака Милета Пилета из чувене песме, коју је Бора записао и у ''Коштану'' унео, а која и сада представља незамислив део врањског фолклора, драгуљ старог Врања и југа Србије. Њена прича, у најкраћем, гласи:

            - У Горњој чаршији Врања живеле су сиромашније фамилије, каква је била и Милетова породица. Миле Пиле (Миле Тасић) био је стасит, леп и привлачан, а Бело Ленче (Јелена Стаменковић) је потицало из имућне, чорбаџијске породице из Доње чаршије, где су се налазили домови трговаца и виђених људи Врања тог времена. Између њих двоје букнула је љубав за коју је сазнала цела чаршија, али је у то доба било незамисливо да се кћерка једног од угледних врањских трговца уда за момка из сиромашне Горње чаршије. Ленчетови родитељи нису могли да замисле опстанак те љубави, која је убрзо опевана у једној од најлепших староградских песама.

            У међувремену, у својој 21. години живота, Бело Ленче се удала за Косту Стошића, трамвајског радника, са којим се 1903. године сели у Београд. Њен живот се угасио 6. априла 1941. године приликом бомбардовања нашег главног града.

            Миле Пиле се оженио с Љубицом која је потицала из сиромашнијих слојева Врања.

            - Међутим - прича старица - њихова љубав, зачета у младости, потрајала је. Потајно су се виђали и састајали до Јелениног одласка у Београд. То су знали Милетова жена и Ленчетов муж, али су имали разумевање и због тога није било брачних и породичних проблема, а волели су се до краја живота.

            Кад је Миле умро, крећући се из Горње чаршије ка гробљу, поворка се у главној улици, у центру Врања, сусрела са сватовима, који су са младенцима пошли у цркву на венчање. И једни и други застају. Тајац. Минут ћутања. Сусрет два живота: новог, овоземаљског, који очекује младенце, и оног небеског, у који заувек одлази Миле Пиле. Био је то сусрет радости и туге, весеља и жалости. Одали су пошту Милету Пилету, а онда се из свих грла, и сватова, и учесника погребне поворке, спонтано заорила песма, коју је знало цело Врање - ''Отвори ми, Бело Ленче.''

            Те, 1960. године, био је диван јесењи дан. Коси и жаморни зраци сунца обгрлили су Врање и околину. Цела варош се слегла на последњи пут да испрати суграђанина, чија је љубав према Јелени, Белом Ленчету, ушла у једну од најлепших врањских песама, у ''Коштану'' Боре Станковића, ремек дело српске књижевности, и у душу Врањанаца.

            Миле Пиле је сахрањен у порти цркве у Врању. На мермерној плочи пише: ''Миле Пиле...'' Следи година рођења и година смрти, и ништа више. Сасвим довољно. Цело Врање зна ко је био Миле Пиле. По њему се град препознаје, а стара Врањанка, на чијем је лицу живот оставио свој траг, вели као да и сада гледа свог блиског претка Милета Пилета, човека пуног живота, али и неописиве сете за оним што му је живот донео. На њеном лицу као да читамо Миткетову ''Жалбу за младост'':

            ''Пој Коштан' за моју слатку младост, што ми тако у ништо отиде и брго остави... Пој и викај гу. Моли гу, нека ми се само још једанпут врне, дође, да гу још једанпут осетим, помиришем...''

 

                                                                                           СУСРЕТ С ПРАВОМ КОШТАНОМ

 

Године 1936. главни ревизор новина у Нишу Петар Динић је боравио на лечењу у Врањској Бањи. Том приликом њега је посетио син Миле, познати нишки часовничар.

Тада је срео праву Коштану, која је опчинила срце Боре Станковића и инспирисала га да напише једно од својих најснажнијих дела.

Према сећању Милета Динића, Коштана није била лепа, али је из ње зрачило нешто несвакидашње и омамљујуће.

Овај снимак Милета Динића и Коштане са кћерком начинио је у Врањској Бањи Столе Стојиљковић, тадашњи дописник ''Политике'' из Ниша.

                                                                                                                                       Припремио: Радољуб Глигоријевић