Небо изнад Црне планине, Лепе горе и Адамовог виса, нагло се облачи. Следи промена времена. Кад год се из правца Сагоњева и Великог Јастрепца на своду божјем натушти, људи стрепе. Отуда најчешће долазе ветрови, олује, обилне кише, туче град.
Док ватра у огњишту пламти и греје душу, а небо се свађа са крилатим вијорима, бележим још једно путовање кроз векове, причу из доба робовања под Турцима, када је било тешко опстати, народ и веру сачувати.
Освајачи су у Турску одводили најлепшу младост Србије и од ње стварали елитну јаничарску војску. У њој се нашао и дечак Петар из Богујевца, села код Куршумлије.
Његова мајка Мара, сатрвена болом и српском трагедијом, с погледом у небеса, изрече клетву: ''Бог све види, па нека суди! Турци, проклети да сте довека! Убила вас мајчина суза!''
Несретна жена је нарицала и запомагала понављајући речи поробљивачима упућене: ''Оставите ми нејако дете! Оно тек треба да живи! Ку' ћу сама!? Он ми је нада једина! Смилујте се ако имате мајку, децу, душу! Вратите ми мог јединца!'' Али, узалудне су биле Марине речи. Силници су пут Долине и варошице подно Самокова одвели њеног Петра. Знајући шта ће се десити, мајка је, у грчу и очају, дете чврсто загрлила. Пред налетима моћника њене нејаке руке нису издржале. Истргли су дечака из мајчиног наручја.
Мара је остала у болу и самовању проводећи тешке дане и године у туговању и безнађу. Повучена у себе и своју сенку, забрађена у црну шамију, често је, и себи, и другима, говорила:
- Ово није живот, већ јад и чемер. Ужас какав Свевишњи ником не доделио. Као да нас је Бог створио да страдамо. Наш народ мудро каза да је горе високо, доле тврдо, немоћан си да ишта промениш, а рана на претек. Боле истовремено истим болом.
Скрхана невољама, дубоким као људска душа, Мара годинама није излазила из авлије. Ноћи је проводила крај иконе Свете Богородице, крсне славе, кандила и свеће, молећи се за живот свога јединца. Године су пролазиле, а о Петру нема сазнања. На трагу светла и мрака као да се све оноћило занавек.
- Нека је мајци жив и здрав. Млад је и прав као стрела. Издржаће напоре! – тешила је себе, уверена да дечак, сада већ момак у далеком свету, неће да заборави мајку, огњиште, родни брег и праг куће са кога је угледао светлост дана.
После неколико дугих, безнадежних и мукотрпних година, док се из Долине ширио дах раног пролећа, повијена до земље, Мара се зором упути Петрани, својој рођаки.
- Ноћас дуго нисам могла да спавам. Сан неће на очи, а ноћ мукла, одужила се. Као вечност. Никад зора да се јави. Да се развидели. Пред зору сањам: Као, у прве заранке месец надвисио врхове Соколовице. Разаслао месечину по читавом крају, а наша Долина у тишини, на осами, блешти неком необичном светлошћу, која обасјава пределе до којих поглед сеже. Са запада звезда Даница жаморно светлуца, трепери, а крај ње јака светлост, попут валова лепогорских кладенаца, прекрива размрачену Долину.
У Мариној авлији, у селу Богујевцу, код Куршумлије, трава се већ увелико отима од земље, пoj славуја, дашак поветарца. Старица на прагу дома, загледана у висока брда, са којих се видик пружа до Копаоника, Великог Јастрепца и Радан - планине. Долазе лепи дани, а њу снага издаје, руке и ноге отежале, очи празне. Облаци самоће, јауци туге и тишине.
Замишљену старицу, на чијем је лицу живот оставио бразде, после неколико дивних пролећних дана, једног поднева, на прагу куће, одједном и ненадано, прену продоран мушки глас:
- Бако, помаже Бог! Како си и са ким живиш?
- Најдраже сте ми узели и оставили ме да самујем, а сада питате са ким живим у овим врлетима, у суровим условима природе и још суровијим околностима, које сте наметнули мени и мом народу.
Млади јаничар, сада високи старешина турске војске, упоран је:
- Стара, колико година живиш сама ?
- Имала сам Петра, сина јединца. Кад му је било шест година, одвели сте га у Турску, унесрећили ме, везали руке, сетом сплели душу.
Хујала су лета. Дечак је стасао. Пре две године је стигао до пунолетства. У свему је, кажу, предњачио међу својим вршњацима и био запажен.
- Петре, можеш да бираш место свог службовања! – саопштио је Петру високи старешина турске војске и заповедник школе јаничара.
Петар се убрзо нашао у вароши кроз коју је као дете прошао на путу за Цариград.
- Мајко, ово је икона Свете Богородице, а ово је делић твог џемпера, који сам понео онога дана када су нас силници у грчу и болу раставили – каза узбуђеним гласом Петар и привуче мајку у загрљај.
- Да ли ће ово издржати моје срце рањено и ненаданом радошћу испуњено? – у јецају, као умукла птица, и у дубокој неверици, пита се старица.
- Боже, зар је могуће? Како у ово да поверујем? Хвала Господу! Синко, дуго сам те чекала и дочекала. Мој Петре, неизмерно ти хвала на овом изненађењу у мом затрњеном и мукотрпном животу. Хвала ти што си сачувао нашу душу. Срце ми је опет на месту, а душа до грла испуњена.
Петар је свој радни век провео у Топлицама (Куршумлији) за које су освајачи говорили да је за Ниш не би дали, оставивши трајне успомене.
Зашто? Зато што варош подно Самокова није била варош паша, бегова и везира, већ касаба севдаха, теферича, сараја, заптија и ноћног живота. Ненавикнути на рад, а издржавани од покорене раје, Турци су се свакодневно одавали уживањима. Посећивали су тефериче у пратњи харема, а најчешће су по читав дан седели на доксатима и кафанским ћепенцима. За разлику од других места, овде, у шехер Куршумлији, како су је називали, живот се рађао у време када је у другим местима замирао – с првим мраком. Из кафана се разлегала песма и звуци тамбура и даира. Читаву ноћ Турци су се одавали чарима и севдаху који се тек пред зору стишавао.
Петар се није освртао на такав живот поробљивача. Данима и ноћима је размишљао како завичају и мајци да се одужи. Као високи старешина столовао је у градском сарају, највећој и најлепшој грађевини у вароши. Кад год су му могућности дозвољавале, помагао је сиротињи, настојао је да заштити напаћену рају и колико - толико олакша јој живот.
На заравни, која се сместила на југу његовог родног села, после дугих размишљања и консултовања са мештанима, почев од обичних људи, чобана, трговаца, мудрих стараца и других, до попа Ставре, Петар је одлучио да у родном Богујевцу сагради велелепни манастир.
- Овде је заувек остао део насилно прекинутог детињства. Нека ово буде Брег памћења, Брег векова, спокоја, сјаја, тишине и сећање на минула времена – говорио је Петар мајци, уморној од живота, а сада препорођеној старици, која је, као прва монахиња, а потом као прва игуманија, последње дане живота провела у овом манастиру, поносна на сина јединца, који се вратио родном крају и подарио јој спокој и свету мисију у новосаграђеној светињи.
- И после свега о животу размишљам другачије. Живот је као одањена зора, забели се, па у заранке одлази иза гора; расцветали и осунчани дан, најлепши је сан, развидели, па се мине иза брега као скакутава река. Сакупља валове одвајкада и никада да успори, да сачека, а године тутње од памтивека. Неко проживи брже, неко спорије, а када се надвије натуштени облак таме и празнине, има ли наде за ведрине? Љубав према Богу, вери, молитви, послушању и старини, једини су лек за душу онеспокојену.
Живот је тајна, истина проснивана, која одлази као дланом о длан, а када се нађе на раскршћу, досуђени пут себи пронађе. Али, ако се срећа не препозна, док се корени корене међу жуборима и вихорима, као да се нису никада срели – Марини су погледи на живот послушања и свет у који је с молитвом и благословом Господа закорачила.
Међутим, време и освајачи сурово су се подсмехнули Петровом и Марином сну од вечности и трајању. У српско - турским ратовима 1876 - 78. године за коначно ослобођење Србије од османских освајача, уз крваве борбе и много жртава, нарочито у варошици Куршумлија и на узвишењу Самоково, Турци су, бежећи из ових крајева, спалили манастир у Богујевцу, један од бисера православља и центара духовности народа овог дела слободарске Топлице и устаничке Косанице, који се сада налази у траговима, натопљеним молитвама.
