- Kad se već nalazite u Zebicama, navratite kod mene da vidite stvari muzejske vrednosti po kojima se, ne tako davno, merila ekonomska moć jednog seoskog domaćinstva – predloži Vojin Ivanović u povratku sa Lakovca, mesta na kome se nalaze ostaci srednjevekovnog hrama Svete Petke.

Vojinov dom se nalazi na zaravni koju okružuju strmi planinski visovi, a dolinom šumi Kosanica. U dvorištu bela kuća, ambar, salaš, ostave.

- Ovde su živeli moj deda Slavimir i otac Vekoslav. Bili su viđeni domaćini. Deda je živeo 87 godina, a kada je umro imao je 88 potomaka. Otac je završio ratarsku školu, ali nije otišao u državnu službu, već se posvetio imanju. Oni su prvi u ovom kraju imali vršalicu, vunovlačaru, trijer, vodenicu, pa mlin na električni pogon, prvi su kupili traktor... Nažalost, sada sve te mašine, koje sam pedantno očistio i konzervirao, pripadaju prošlosti, istoriji, imaju muzejsku vrednost. Naravno, tu je niz predmeta od drveta i keramike koji su korišćeni u svakodnevnom životu na selu. Sve to predstavlja nerazdvojnu celinu, sastavni deo života onoga doba. Neka ostanu kao svedok jednog vremena – priča Vojin.

I Zebice se našlo na udaru migracije stanovništva.

- Pedesetih i šezdesetih godina minulog stoleća potekla je reka mladosti put gradova. Bez povratka. U selima su ostali starci i starice. Da bi ognjište opet vatrilo i njegov potok opet žuborio, pre četiri godine, odlučio sam da se sa suprugom Milijanom vratim u rodni kraj. Oba sina i jedna kćerka žive u Beogradu, a druga kćerka u Knjaževcu. Imamo osmoro unučadi, deveto je na putu. Najviše se radujemo đačkom raspustu i kraju školske godine. Tada naši unučići dođu i ferije provode na selu. Radost je to života – kaza na kraju razgovora Vojin, koji penzionerske dane provodi u zavičaju, daleko od gradske vreve, u miru i uzvišenoj tišini planinskoj. Ustaje uz poj slavuja, jutarnju svežinu, a na počinak odlazi kad minu zaranci iskona.

Tekst i fotografija: R. Gligorijević