Наишавши на изворе топле воде, чврсто решени да овде оснују своје ново станиште, област у сливу Топлице Словени назваше Топлице.

            Под тим називом Куршумлија се први пут у писаним документима помиње у Повељи византијског цара Василија Другог (976 - 1025).

            Том Повељом (Василије је издао три повеље којима потврђује права и границе Охридске архиепископије) из 1019/1020. године, после слома великог Самуиловог царства, Василије Други, који је столовао у Призрену на Бистрици, граду музеју, у коме је краљ Милутин саградио велелепну Богородицу Љевишку, а цар Душан манастир Светих Архангела, ''озаконио је затечено стање и одредио опсег и правила нове Охридске архиепикопије'', у чијем су се саставу налазиле Топлице.

            У Топлици, области која личи на жупу, откривени су многи трагови и белези из давних времена. Осим Иван Куле, Великог Пупавца, Пролома, Рудара, Лукова, Дединца, Раче, Влахиње, Жуча, Сагоњева, Сеоца (Калиманци), Доброг Дола и још неких, највећу пажњу истраживача привлаче локалитети у Куршумлији и у Куршумлијској Бањи.

Варош Куршумлија, веле археолози, лежи на темељима римских грађевина. Приликом изградње многих објеката у граду на ушћу Бањске у Топлицу пронађени су трагови римских зидина. Зналци веле да су обухватале чак две трећине вароши. Пронађени су, поред осталог, остаци римског водовода, миљоказ и новац римских царева Луција Домиција Аурелијана (око 215 - 275) и Епидамноса.

Приликом изградње купатила у лечилишту на крајњим југоисточним обронцима Копаоника пронађене су опеке и зидине, затим сребрни новац императора Филипа (241 - 249), римски надгробни споменик и други предмети из старих времена, који говоре да је Куршумлијска Бања коришћена још у доба старих Римљана, чији су високи државници, легионари и ислужени војници, овде видали ране и лечили костобољу.

На надгробном римском споменику, профилираној ари (жртвени олтар), од сивог туфа (вулканске стене), на латинском језику, пише: ''Nymphis salutaribus – Gat (t) ius Cele (r p) ontifex (um L) ucilla coniuge (et) Lucis et Sexto filliis.''

Споменик и натпис на њему сведоче да се високи римски државник захваљује нимфама (nymphа, на грчком значи женско божанство, вила) на излечењу, односно да је бања и у римско доба служила као лечилиште и да су у њој боравили и ту лек нашли угледни Римљани и ондашњи црквени великодостојници.

Познато је, такође, да куршумлијски крај представља раскрсницу важних путева. Овуда је, наиме, водио Римски (via militaris), касније чувени Дубровачки друм, чији се трагови и сада могу уочити (Штава, Влахиња, Туларе). Натоварени робом из Дубровника, каравани су, преко Херцеговине, планине Чемерно, Пљеваља, Новог Пазара, Копаоника, долином Горње Топлице, правцем: Мерћез - Селова - Жуч - Влахиња - Перуника - Спанце - Туларе -Прокупље - Ниш - Софија, одлазили у Цариград.

Зналци кажу да су из безбедносних разлога, каравани често користили и правац: Мерћез - Сагоњево - Невада - Више Село - Гргуре - Барбатовац -Чунгула - Туларе и даље Прокупље.

То доказује да овај крај, у ондашњим саобраћајним комуникацијама, није представљао ''слепо црево.''

У то време, бележе летописци, у Мерћезу је постојала царинарница. Ту се роба размењивала за робу, па је отуда, веле, насеље добило данашњи назив - merces, на латинском значи - роба, еспап. Назив Царински брег у овом насељу и сада је у употреби.

И назив насеља Спанце, код Куршумлије, тада Станце, указује да су каравани у том насељу имали станак, одмор.

Упућени кажу да су објекти дуж Римског, касније Дубровачког пута, подизани ради заштите каравана, чији пролазак преко предела од Дубровника до Цариграда није био нимало лак и једноставан. О томе колико је кретање каравана преко шумовитих предела и забачених крајева, кроз беспућа и врлети, далеко од насеља, представљао ризик, најуверљивије говори следећи запис:

''Није никакво чудо што су посланици из Дубровника, када су носили данак Порти у Цариград, свечано испраћани од Сената и родбине, док би женска чељад остајала у кући, плачући за члановима посланства, који полазе на тежак, далек и несигуран пут''.

Разумљиво је што су дуж путева подизана утврђења - кастели, станице за замену коња и коначишта. Истражујући ове објекте, археолози су пронашли надгробне споменике - крајпуташе, подигнуте путницима, учесницима каравана, који су страдали од разбојника.

Кастели у траговима се налазе у Влахињи, на Бранковој и Црној чуки и још неким местима скрајнутим од путева.

Кроз Куршумлијску Бању је прошла историја развоја бањског туризма и преломних догађаја у прошлости области Топлице и Косанице.

            Ово природно лечилиште памти људе и догађаје српске историје који нису мимоишли овај крај.

            Летописци наводе да је јуначка Српска војска, на челу са кнезом Лазаром, одлазећи у бој на Косово 1389. године, прошла преко Куршумлијске Бање и превоја Преполац.

            Две године после боја на Косову Пољу, те највеће српске незацељене ране, када су ''изгинули да свагда живи буду'', тачније 15. јуна 1391. године, народ, свештенство и племство Топлице и Косанице на Преполцу су дочекали и преко насеља Топлице (Куршумлије), Блаца и Јанкове клисуре, испратили мошти великомученика кнеза Лазара, путем којим је кнез са војском отишао у бој. Његов син, деспот Стеван Лазаревић, своју сестру Оливеру испратио је турском султану Бајазиту, а за узврат добио дозволу да тело свога оца из цркве у Приштини пренесе у манастир Раваницу, задужбину кнеза Лазара.

            Племићки и великоцрквени достојаници, међу којима су се налазили митрополит Топлички Јован, Вук Бранковић, са женом Маром, најстаријом кћерком кнеза Лазара, после свечане службе у Приштини, кренули су пут превоја Преполац, где су их сачекали кнегиња Милица са својим синовима, старијим Стеваном и млађим Вуком.

            Сусрет је, како се наводи у летопису цркве и парохије Мирница, био веома потресан. Кнегиња је пала на тело цара Лазара и онесвестила се, а Вук Бранковић, који је тело свога таста сачекао испред Приштине и извесно време пратио поворку, вратио се у своје дворе, у Вучитрн.

У аналима Куршумлијске Бање, удаљене једанаест километара јужно од Куршумлије, наводи се да су овуда пролазили, навраћали и у бањи боравили многобројни знани и незнани гости, међу којима је било и путописаца, домаћих и страних, затим знатижељника, који су пред лепотом бањске природе увек задивљени остали.

            Један од њих је и Енглез др Едуард Браун. Он је 1669. године, долазећи из Приштине, на путу за Топлице, ондашњи назив Куршумлије, прошао ''покрај једног топлог купатила, мало с десна. Купатило је у једној сведеној лепо озиданој соби и врло је добро за опоравак путника.''

            Долазећи из Куршумлијске Бање у Куршумлију, др Едуард Браун је видео ''један стари манастир и једну стару цркву са две куле...'' (читај: храм Светог Николе у ондашњем насељу Топлице).

            Кроз лечилиште на падини превоја Преполац, кроз векове, прошли су многобројни знани и незнани гости, међу којима је било путописаца, јавних, културних и спортских радника. У овом бисеру бањског туризма они су се задржавали, одмарали и увек остали задивљени природним лепотама, које окружују лечилиште. Овде су кроз векове многи нашли лек својим здравственим тегомама, стварала су се пријатељства, рађале се љубави. Одржаване су културне, музичке, забавне, спортске и друге манифестације. У овој бањи су боравили бројни спортисти, нашавши погодне место за кондиционе припреме, а одржавале су се и радничко - спортске игре.

            Овуда је, поред осталих, пролазио и навраћао и знаменити комедиограф Бранислав Нушић док се налазио на дужности конзула у Приштини до 1912. године. Он је био чест гост и хотела ''Европа'' у Куршумлији, где је нашао место за радњу ''Сумњивог лица.''

            Чест гост Куршумлијске Бање био је и легендарни потпуковник Српске војске - Вукоје Тодоровић, командант пограничне страже на српско - турској граници, која се преко превоја Преполац протезала до 1912. године. ''Капетан с Преполца'', како су га звали, остао је упамћен по чувеном Преполачком маневру 1896. године, који је допринео да Србија за сународнике на Косову и Метохији код Порте у Цариграду издејствује олакшице у духовној и образовној сфери.

Између два светска рата бањски лекар у овој бањи био је др Светислав Зарић, који је декретом Министарства здравља упућен у Куршумлију.

Др Светислав Зарић је у Куршумлији, далеке 1909. Године, основао прву Грађанску болницу која је имала 25 постеља. Доктор Зарић је био први срески лекар у овој тихој топличкој паланци.

Његова супруга Софија била је медицинска сестра. Она је са супругом и оцем често боравила у Куршумлијској Бањи.

Софијин отац био је Никола Т. Узуновић (Ниш, 1873 - 1954), српски политичар, у два наврата председник Владе Краљевине Југославије, бивши одборник и председник општине Ниш, судија и председник суда, начелник округа, народни посланики, коме је, између 1924. и 1936. године, седам пута повераван мандат за састав Владе Краљевине Југославије.

            После одласка у пензију, Никола Узуновић је често долазио у посету кћерки Софији, медицинској сестри, и зету др Зарићу у Куршумлији, који су, између педесетих и шездесетих година 20. века, декретом Министарства здравља из ове топличке варошице, упућени на рад у Чачак и у том граду су остали до краја радног века.

Иначе, ''у Куршумлији је првог децембра 1879. године умро др Јован Фиц, санитетски капетан Српске војске, што наводи на закључак да је прва амбуланта, прва здравствена установа у овој вароши, основана у време српско - турског рата 1877/78. године, пошто је др Фиц био трупни лекар'' (др Будимир Павловић, Музеј Српско - лекарског друштва у Београду).

У куршумлијској болници је 1931. године лечено 414 мушкараца и 298 жена. Те године овде је умрло 12 мушкраца и осам жена, што говори да је ова здравствена установа тада била добро организована.

У Куршумлијској Бањи, једном од најстаријих лечилишта у Србији, у лето 1963. године, поред осталих, боравио је и знаменити књижевник Бранко Ћопић.

Он је овуда пролазио на путу за Приштину. Није било предвиђено да се у бањи задржи. Привукле су га лепоте бање и околине, неслућени мир, чист ваздух, шумовити предели и кристално чисте воде Бањске. Свратио је у ресторан ''Преполац'' на освежење у намери да потом настави пут Косова и Метохије.

Разгледајући бањско насеље, које га је подсећало на родне Хашане подно Грмеча, одлучио је да путовање одложи за неки дан. Одсео је у вили ''Милица'', а јутра и поподнева је проводио у шетњи и разговору са гостима и мештанима бањског насеља.

- Елегантан, комуникативан, срадачан, дружељубив, надарован хумором и сатиром, Бранко Ћопић је привукао пажњу бањских гостију. Он се посебно интересовао за порекло становништва, пословање бањског лечилишта и планове будућег развоја овог краја, посебно бањског туризма.

            Говорио је о свом стваралаштву у коме доминирају теме из живота Босанске Крајине и антифашистичке борбе. Причао је о својим најновијим делима, посебно о роману ''Битка у Златној долини'', који ће се из штампе појавити наредне, 1964. године. Била је милина слушати великог писца - сећа се Божур Петровић, у то доба управник Куршумлијске Бање.

Овуда је пролазио и задржавао се и књижевник Григорије Божовић, а 1970. године у Куршумлијској Бањи је одржана музичко - забавна емисија ''Аутобус у пола шест'', коју је водио и уређивао Милан Кнежевић, а слушала се на таласима Другог програма Радио Београда. Поред осталих у емисији су учествовали: Предраг Живковић Тозовац, Шабан Шаулић и друге звезде естраде, као и глумци.

            Куршумлијска Бања, знана по изворима лековите воде, смештена је на обалама Бањске реке, међу шумовитим горама, у амбијенту природе као створененом за одмор и лечење најсаврменијим методама неуролошких, гинеколошких, реуматских и других болести.

            После недавне обнове хотела ''Планинка'', уређења бањског насеља и повратка старог сјаја, Куршумлијска Бања је постала модерно природно лечилиште, које спремно дочекује овогодишњу сезону, очекујући оне који овамо долазе на одмор, опоравак и лечење.

            ''Ми, Александар Други, по милости Божјој и вољи народа, краљ Срба, Хрвата и Словенаца, на предлог Министарства за социјална питања и народно здравље, на основу члана 2. Закона о бањама и топлим водама, проглашавам Куршумлијску Бању за општекорисну минералну воду. Наш министар социјалне политике и народног здравља нека изврши овај указ.''

            Краљевски указ, којим се древна Куршумлијска Бања проглашава општекорисном минералном водом, датира из 1925. године.

                                                                     Пише: Радољуб Глигоријевић