Istražujući prošlost potkopaoničkog kraja za pripremu rukopisa "U prestonici vojvode Mrkše", pre desetak godina, u Trešnici, zaselku Štave, na istočnoj padini gorovitog Kopaonika, upoznao sam domaćicu Rosu Simić (1938) i od nje saznao dragocene činjenice o tom naselju.

Kada sam nedavno, sa Bogdanom Ibrajterom Tanetom, novinarom "Politike",  Radovanom Cvetkovićem, penzionerom iz Beograda, rodom iz Tmave, Milanom Vučkovićem, penzionerom iz Beograda, rodom iz Parade, koji sakuplja lekovite trave, išao u Trešnicu, zatekao sam na praznu avliju i zaključana vrata njenog doma.

- Rosa Simić (na slici) više ne živi ovde. Kod kćerke i zeta je u Gornjoj Mikuljani, prigradskom naselju, kod Kuršumlije – kaza njen prvi sused Bogoje Stojković.

Posle nekoliko kišovitih i prohladnih dana poslednje sedmice septembra, zaputih se Ulicom dr Hadžića. U tihom krajoliku tog naselja, odakle pogled seže do Šumate, prevoja Prepolac i uzvišenja Samokovo, a varoš na Toplici se vidi kao na dlanu, u dvorištu, na suncu, koje se stidljivo probija kroz oblake, starica Rosa. Plete čarape.

Dan vremešnih. Posle razgledanja knjige "U prestonici vojvode Mrkše", između čijih se korica, pored ostalih, nalazi njena, kao i slika Trešnice, a takođe i fotografije u boji na kojoj je Rosa, starica se zahvali na poklonu i kaza: "Sve prolazi, nestaje, samo priča, verna i istinita, u pamćenju ostaje."

Trešnica je moj svet

Naboranog čela, setno i bez osmeha, baka Rosa, koja od prošle jeseni, posle smrti muža, živi u Mikuljani, sećanjima na minule godine i decenije, oživljava prošlost.

- Iz sela Trebinja, koje se ugnezdilo između Krkine čuke na jugu, Madljike (1318) na istoku i Tumbe (1448) na zapadu, u Trešnicu sam došla 1956. godine. Tada je u ovom zaselku, u 13 kuća, bilo 70 duša, a u mom novom domu živelo je 12 čeljadi. Sada se u Trešnici, do koje se nižu gore, proplanci i potoci, od jakih planinskih vetrova zaklonjenoj, dim vije iz svega pet domova u kojima je ostalo devet insana.

U to doba od pesme čobana, na livadama i pašnjacima na Bukovoj glavi i podno Treske, kopača, žetelaca i učesnika prela i posela, odjekivale su visoke gore, koje se u jesen prelivaju čarobnim bojama na zemlji neponovljivim, dok je ova varoš lišena jedinstvenih lepota krasne prirode.

Sa mojim bračnim drugom, domaćinom Krstiborom, koji se avgusta prošle godine preselio s one strane duge, 58 godina sam kućila kuću i kućište, a sad je kuća ostala sama, prepuštena zubu vremena, tišini i paucima. Ne! Ne žalim se.

Ovde mi je dobro. Okružena sam pažnjom, ali duša pati. Trešnica je bila moj svet, nadahnuće. Moja duša je tamo, a gde je duša tu su i misli. Kad se ognjište razognji, kad se kuća raskući, nit' se vedri, nit' se oblači. Selo traje i opstaje dok se vatrište ognji, a ognjište dok vatri.

U Trešnici sam svikla, gore sam suncu bliža. U njoj razgovaram s vetrovima, osluškujem poj tišine i usamljenosti. Moja duša je gore, a telo ovde.

Ali, Bože moj, i ovo je deo života. Ima i gorih sudbina. Ovde sam bliža svojima i lekaru. Ubolestilo se, snaga popušta.

Starica Rosa sada živi sa kćerkom Radicom i zetom Milanom Smiljkovićem. Druga kćerka Ružica je u Obrenovcu, a treća Zorica u prigradskom naselju Kuršumlije - Markovići.

Treska – sveto mesto

U ovom zabačenom kraju, znanom po srednjevekovnom sjaju, majdanima, kopačima rude olova, gvožđa, srebra i zlata, topionicama, livnicama i kovnicama, kao i dubrovačko-saskim kolonijama, nema sela, ni zaselka, bez priča, legendi i mitova.

I u Trešnici je ljubav prema selu, rodnom pragu i ognjištu, isplela zanimljivu legendu.

- Nekada, davno, na livadi, zvanoj Vučapadež, nadomak kuće Stanisava Jovića, nalazila se bogomolja. Jedne nedelje jedan bolešljivi starac, po imenu Valdomir, u cik zore, pođe u svetinju sveću da zapali i Svevišnjem da se pomoli. Na pola puta zadesi ga nevolja. U susret mu dolazi čopor vukova. Zahvaljujući štapu, koji je sa sobom nosio, Valdomir se odbranio od krvoločnih zveri, ali nije imao snage do crkve da dođe.

Uplašen, zadihan i iznerviran Valdomr je izrekao kletvu: "E, tresak ubio i kurjake, i svetinju! Zašto presekoste i mene, i put!?" U narodu ovog kraja za grom se, inače, kaže tresak. Preko leta, vekovima već, nad Treskom se događaju oluje i pogađaju je siloviti gromovi.

Meštani su sutradan, kaže legenda, koja se i sada prenosi naraštajima, primetili da bogomolje nema na starom mestu, a da se na severu naselja, na mestu dotadašnjih pašnjaka, livada i šuma, uzdiže visoka planina, bez rastinja sa tri strane, nalik na dvogrbu kamilu, a posmatran iz pravca juga, na dva ogromna plasta sena, sva od stena satkana.

Tako legenda objašnjava nastanak planine koju meštani nazvaše imenom - Treska. Ovaj stenostasni vis, koji važi za vidikovac istočne padine Kopaonika, od tada, meštani smatraju svetim mestom. Sa njegovog vrha pogled seže do Niša.

Za Tresku se vezuju i mnoge druge priče. Na njoj se gnezde suri orlovi, a osamdesetih godina prošlog stoleća, za vreme mnogobrojnih potresa tla na Kopaoniku, sa Treske su se, u potoke i dubodoline, velikom brzinom, kotrljale gromade stena.

Moj dever Miroslav Simić, čiji se dom nalazio u podnožju Treske, morao je, zbog toga, da napusti postojbinu, pradedovsko ognjište, i novo stanište potraži u Mačkovcu, selu nadomak Kuršumlije – kaza Rosa Simić.

Tekst i snimak: Radoljub Gligorijević