18
ned, nov
Lovila lisicu, ubila vuka
Kategorija: Reportaža

Lovila lisicu, ubila vuka

Na šest kilometara udaljenosti, istočno od Kuršumlije, u pitomoj dolini, na desnoj obali Toplice, na krajnjim zapadnim obroncima Sokolovice, smestilo se selo Krčmare. U njemu je 1948. godine, u 118 domaćinstava, živelo 705 stanovnika. Sada, u 51 domu, ima 101 duša. Do Krčmara vodi asfaltni put, a u vremešnom selu vremešni ljudi, mahom starci i starice.

Julsko prepodne. Zvezda sve jače prži najavljujući još jedan vreli dan.

- Gori i nebo, i zemlja. Kao da se preselila Sahara. Ne vredi zalivati baštu na 35 stepeni u hladu. Priroda žuti i vene kao da je oktobar – jada se starica Petrana od koje slušam narodno verovanje: ''Mudra je bila moja baka Jevrena kad je govorila da kad u proleće jasen obilato cveta, znak je da će godina biti sušna, a prinosi berićeta znatno umanjeni. A ove godine jasen je cvetao kao nikad dosad. Gore u ovom šumovitom kraju belele su se od krupnih cvetova jasena.''

Lovačka svadba

U Krčmaru, na najlepšem mestu sela, sa leve strane puta koji vodi ka susednoj Grabovnici i Dedincu, dve velelepne višespratnice, jedna do druge, okružene vinovom lozom. Prostrano dvorište krasi raznovrsno cveće, jabuke, kruške, čak i dve oskoruše, vrsta kruške, koja uspeva na višim nadmorskim visinama, u brdima. Tu je i pčelinjak, ribnjak šarana, livade za ispašu krave, bašta. Sve znalački i pedantno sređeno i uređeno. Pravi mali raj.

Rade-Krcmare-ilu-02

U hladu prastare kruške Radivoje Rade Stojanović (86) i njegova životna saputnica Dragica Ognjanović (62).

- Ljubav je izvor svega. Kad se rodi naraste do vrha Sokolovice, planine koja je naziv dobila po sokolovima, čija se kolonija nekada na njoj nalazila, ali i po čuvenim lovcima. Ljubav je kao vreme, ne zna za godine. S ljubavlju u sebi i tamne noći sjaje. Kako godine promiču, ljubav je sve veća – poetski govori Dragica, koja je, čuvajući tradiciju Topličana i Kosaničana, izabrala lov za svoju pasiju.

- Upoznali smo se u lovu i zavoleli. On je ostao bez žene, ja bez muža. Planula je ljubav i desila se svadba. Jedinstvena i nezabeležena u ovom kraju. Lovačka.

Venčanje za pamćenje

- Šesnaestog februara 2002. godine, na zajedničkoj večeri, posle hajke na vuka, tradicionalne manifestacije koju organizuje ''Soko'' u Kuršumliji, jedno od najstarijih udruženja lovaca u Srbiji, osnovano daleke 1903. godine, venčali smo se u hotelu ''Evropa'' u gradu na ušću Banjske u Toplicu. Stari svat i kum bili su lovci, a matičar Milovan Perović, šef mesne kancelarije u Grabovnici, kojoj pripada Krčmare. Na svadbi je bilo više od tri stotine lovaca iz svih krajeva Srbije – seća se Dragica, a Rade, koji je tri decenije proveo na radu u Švajcarskoj i Nemačkoj, dodaje da su se na svadbi, uz prisustvo visokih zvanica iz Kuršumlije i cele Toplice, našle razne đakonije, pored ostalih, i specijaliteti od divljači.

- Dobili smo i divne poklone. Meni su, uz ostalo, darovali oklagiju, a Dragici metlu. Bilo je to venčanje za priču, svadba za pamćenje.

Rade-Krcmare-ilu-03

On, visok kao Banović Strahinja, ona kršna brđanka, najradije pričaju o zgodama u lovu, ali i o svom životu, slozi i ljubavi, koja ih na zajedničkom putu prati.

Rade-Krcmare-ilu-04

- Pre koju godinu, usred zime, učestaše žalbe seljana na lisice. Namnožile su se i postale prava napast. Potamaniše živinu. U prvu nedelju, nas dvoje, opremimo se pa u lov na ovu lukavu divljač. Pustimo kerove, a mi, po dubokom snegu, kroz celac, ispenjemo se na ono  visoko brdo. Čekamo. U jednom trenutku umesto lisice – vuk. Nanišanim i opalim. Pade vuk kao snop, a na desetak metara iza njega još dva vuka. Stoje. Podigli glave. Kao da iščekuju šta će se desiti. Kad začuše pucnje, izgubiše se kao magla niz planinu – priča Dragica.

Seno Marka Kraljevića
- vajarska dela prirode -

Na ulazu u selo miris tek pokošene trave i podsećanje na legendu koja i sada živi u narodu i verno se prenosi naraštajima. Reč je o tome priroda može da bude nesvakidašnji vajar. U Krčmaru, naime, na rubu jedne livade, smešteni na dominantnom visu, uzdižu se kameniti masivi neobičnog oblika.

U davna vremena – veli predanje – u Krčmaru se nalazila krčma čuvene krčmarice Mare, znane ''posestrime Marka Kraljevića''. O njoj govori narodna pesma, a Marko je često navraćao u njenu krčmu.

Jedanput, pošto je sišao sa Radan-planine i Sokolovice, ''đe lovljaše utve zlatokrile'', Marko je, na putu za krčmu, naišao na ljude, koji su plastili seno. Zamolio ih je da mu daju malo sena za ''ogladnelog Šarca''. Ali, seljaci su, na veliko iznenađenje, odbili Markovu molbu, jer u njemu, pravdali su se kasnije, nisu prepoznali junaka, govoreći: ''Senokos je te godine bio niskih prinosa, pa smo strepeli da na zimu nećemo imati čime da prehranimo mnogobrojna stada.''

Mimo običaja Marko se nije ''mašio sablje i topuzine'', već je izrekao kletvu da se plast sena pretvori u kamen, kako ga više niko ne bi mogao koristiti i da tako zauvek ostane kao vidljiv znak ljudskog tvrdičluka.

Markova se kletva, prema legendi, ostvarila. Seno se okamenilo, eno ga i sada stoji u jednom ćuviku, na desnoj obali Toplice, a u njegovom podnožju ostao je trag Šarčevog kopita, koji se, kažu, i sad raspoznaje.

krcmare-ilu-01U blizini ''Markovog sena'', na dominantnom visu, postoje još dve stene neobičnog oblika za koje se veruje da su nastale kao posle-dica kletve velikog antiturskog borca. Jedna stena umnogome podseća na ogladnelog Šarca, a druga liči na omanji plast sena, sa piratskom kapom na vrhu.

Okamenjeni plast sena narod je nazvao senom Marka Kraljevića, a Krčmare je naziv, svi se slažu, dobilo po čuvenoj krčmarici Mari.

''Blizu Krčmara je selo Kuč, koje zovu i Maričić, jer tu, na svome imanju, življahu sinovi lepe Krčmarice Mare'' – zabeležio je putopisac Tihomir Đorđević, koji je ovuda prolazio posle oslobođenja od Turaka 1878. godine.

Nedaleko od Markovog sena nalazi se drevni izvor vode. Kraj njega Zorica i Vukoje Koprivica. Zahvataju vodu.

- Ubi nas ova vrelina. U bašti smo od ranog jutra. Zalivamo, ali nikako da je spasimo od ove nesnosne vreline. Kao da se sva vatra neba spustila na ovo  parče zemlje  - kažu, ističući da je voda sa ovog izvora nadaleko čuvena. Veruje se da je lekovita.

- Kada je ovim krajem vladala jevtika, jedino u Krčmaru nije bilo obolelih od tuberkuloze – veli Vukoje, pokazujući zamagljenu flašu od stakla u koju je sipao tek zahvaćenu vodu.

- Veoma je hladna kao da je stajala u frižideru – dodaje Zorica. – Kad god dođemo u baštu, ne propustimo priliku da dođemo na izvor i zahvatimo vodu, čiju nam je lekovitost potvrdio i starina Milisav Bojović.

Čaša iz 1875. godine

Avgusta 2003. godine u ovom selu sreo sam starinu Milisava Bojovića, koji mi je pokazao neobičan suvenir – čašu iz 1875. godine.

- Ovu čašu, izrađenu od rebrastog stakla, pre dvanaest i po decenija, mom dedi Luki darovao je njegov zet Dimitrije Novaković iz Vrševca. Čaša je pravo remek-delo.

krcmare-ilu-02Godine 1917. posle sloma Topličkog ustanka, koji je buknuo u Kuršumliji, čiji je požar zahvatio čitav jug Srbije, bugarski okupator je zaveo još suroviju diktaturu prema golorukom narodu. Mnogi su odvedeni u zarobljeništvo, drugi su streljani, a u vatri su nestala mnoga sela u slobodarskoj Toplici i ustaničkoj Kosani-ci. Tada su ubili i mog strica Andriju, kome je tada bilo 18 godina, a kuću zapalili. U vatrenoj stihiji je nestao čitav imetak mog dede i oca, Luke i Dimitrija.

Na zgarištu su pronašli samo ovu čašu, koja je godinama korišćena. Dešavalo se da padne sa stola, ali je ostala čitava, jer je urađena od kvaliteoma etnog debelog stakla. Ovde se, inače, na svadbama, slavama i drugim svetkovinama, kao retko gde, ispijaju po tri velike čaše šljivovice. Taj običaj se zadržao i danas, tako da ovu čašu koristimo za tzv. treću veliku čašu rakije – kazao mi je tada Milisav Bojović (na slici).

Tekst i snimci: Radoljub Gligorijević