04
pon, mar
Три брата на бранику отаџбине
Kategorija: Društvo

Три брата на бранику отаџбине

     У Топлици и Косаници тешко је наћи породицу, која, у ослободилачке ратове од 1912. до 1918. године, није послала једног, два, три и више војника.

            Из многочлане породице Радовановић из Белог Поља, код Куршумлије, у до тада највећи и најкрвавији светски рат, одлази 11 витеза од којих су њих шесторица своју младост оставили на бојном пољу. Капу доле!

            Из фамилије Божић, из истог села, на фронт је отишло пет јунака, а породица Ћирић из села Рудара, чије витрине красе три ''Албанске споменице'' и друга висока ратна одличја, у бој је испратила три витеза.

Три брата – три кунака Балканских ратова, преласка преко хладне и снеговим прекривене Албаније и пробоја Солунског фронта. Рисантије, Јеротије и Павле на најлепши начин су одужили дуг својој отаџбини.

            Рисантије Ћирић (1867-1937), у 45. години живота, учествује у оба Балканска рата, у славним биткама на Церу и Колубари, на крвавом Мачковом камену и у другим борбама у Великом рату.

Следи албансдка епоспеја, Солун, пробој фронта, сјај слободе, обнова земље...

Стамен и тврд као херцеговачки камен, на коме се налази његова старина, Рисантије је одликован Карађорђевом звездом са мачевима, Звездом француске легије части и другим високим ратним одликовањима.

После рата био је дугогодишњи кмет Рудара. Биран је за потпредседника општине Рача Косаничка, којој је припадало и његово село Рударе.

Јеротије Ћирић (1870 - 1917), Рисантијев брат, такође, се борио у оба Балканска рата и у Великом рату.

У Првом балканском рату, у трајном сећању су остале борбе с Турцима у околини Рашке, затим Новог Пазара, Орловог кљуна, Сјенице...

Тада су српски војници показали невиђено јунаштво, па је турска пешадија била принуђена да се преда, а начелник Штаба Коњичке дивизије Антоније Антић, пред стројем јединице, јавно је одао признање Јеротију и његовим саборцима. Честитајући им подвиге и важну победу, начелник Антић је снажно загрлио Јеротија, пољубио га и казао му, између осталог: ''Јуначки сте све ово извели! То је подвиг за памћење, за историју. Јунаци, хвала вам!''

Начелник Антић је Јеротију, који се борио у саставу Коњичког пука Дринске дивизије, са три ескадрона, уручио Златну Обилићеву медаљу за храброст, а убрзо стиже унапређење у чин капетана.

Уследиће прелазак преко студене Албаније. Пут повлачења је водио преко Куршумлије, а у његовој јединици, захваљујући успешно организованом одступању, упркос тешком и опасном путу, гладовању, оштрој зими и студени у албанским врлетима, није настрадао ниједан војник, нити коњ из његове јединице.

За успешно изведено повлачење генерал Српске војске Божидар Торзић је одликовао Јеротија Орденом легије части. Убрзо је унапређен у чин капетана друге класе. Исцрпеног и од напорног преласка преко Албаније оболелог Јеротија Врховна команда Српске војске шаље у Швајцарску, на лечење, где 1917. године умире, недочекавши да га обасја сунце слободе.

''Резервни капетан друге класе Јеротије Т. Ћирић, обичан наш сељак, часно је одужио дуг отаџбини. Бистри Косаничанин је своју чету разумно водио, а нарочито се одликовао у крвавим борбама за победу на Церу. Дуго ратовање нарушило му је нежно здравље, али је он и болан одступао с војском. Упућен је у Швајцарску на лечење. Умро је у санаторијуму у Лезену'' (Часопис ''Видовдан'', Женева, 27. јануара 1918. године).

Павле Ћирић (1878 - 1962), Рисантијев и Јеротијев брат по оцу, учесник је оба Балканска рата и Великог отаџбинског рата. Налазио се на дужности болничара у 231. болничкој чети, у којој је извршавао најтеже задатке санитета Српске војске.

У његовом сећању најдубље су урезане слике смрзнутих војника за време преласка преко снегом завејане Албаније и у тешким борбама на Церу, Дрини, Колубари, на Мачковом камену и Гучеву, посебно на Ерином вису, где су наши пожртвовани болничари, кроз шуму аустријских куршума и граната, излажући себе најтежим опасностима, извлачили рањене и погинуле српске војнике. У тим тешким тренуцима командант дивизије Васић, у недостатку лекара, Павла Ћирића поставља на дужност трупног лекара.

За напоре и храброст у извршавању ових и других ратних задатака Павле Ћирић добија чин поднаредника, Златну медаљу Обилића, Медаљу за храброст и друга ратна одличја.            

            После рата Павле Ћирић је нараштајима често причао о тим тешким ратним временима, о родољубљу, јунаштву и издржљивости српских војника, незабележеном у историји ратовања, потврђиваном крвљу ратника, најчешће о мукама за време повлачења преко албанских гудура:

            ''Рат је проклетство. Убија и душу, и тело'' – говорио је Павле, који је преживео повлачње Српске војске преко албанских кршева и био сведок страдања наших војника у бојевима по студеној зими.

            ''Умиру тешки рањеници. Умиру без воштанице и опела. Најмилији их узалуд чекају. Србија оставља кости своје деце у туђини. Многи рањени, гладни и промрзли војници наше војске захтевали су да њиховим породицама пренесем последњу поруку, како би могли на миру да напусте овоземаљски свет и преселе се на небо!''

''У слободарском Топличком округу устанички Косанички срез је имао најбурнију прошлост, почев од раног средњег века до данашњих дана. Косанички срез је један од најмањих и ретких у Краљевини Србији који је имао већи број становника 1910. него 1921. године. Наиме, 1910. године овде је било 25.864 становника, а у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године изгубљено је више од хиљаду житеља. Раст становништва у Косаници је забележен тек 1931. године'' – наводи историчар Радоје Костић из Ниша.

О ЈУНАШТВУ СРПСКЕ ВОЈСКЕ

''Тек у Србији, 1914. године, схватио сам да је љубав према слободи малих народа јача од сила и насиља великих и моћних. Тек сам овде схватио Шатобријана да неумитна сила – воља савлађује све, а да је слабост силе у томе што верује само у силу...'' записује, између осталог, књижевник Ервин Егон Киш, каплар Једанаестог пука аустро - угарске дивизије и један од учесника Церске и Колубарске битке, истичући чврстину морала и снагу слободарске српске војске.

Француски маршал Франше д' Епере о српским војницима записује:

''То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломљиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива... Али, дошао је рат. И, ето, како су се намах за слободу земље, ти сељаци, без напора, претворили у војнике најхрабрије, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам горд што сам их водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине.''

            ''Ваш народ зна шта је милосрђе и самилост, дивна особина људске душе, кад би се то могло најмање да очекује. Колико сам пута, на пример, у току рата видео, како су доведени непријатељски заробљеници, исцрпљени глађу. Уместо да буду груби према овим људима, који су запалили њихове домове и побили њихове жене и децу, ваши војници су се ражалили над њиховим судбинама и давали им последње парче хлеба.''

(Др Арчибалд Рајс, професор Универзитета у Лозани, криминолог светског гласа, добровољац Српске војске од 1914 - 1918.) 

            ''Солунском офанзивом задат је смртни ударац централним силама... Срби, које је предводио један од најталентованијих генерала овог рата, војвода Живојин Мишић, извели су пробој фронта са неодољивим јунаштвом. Навала Срба на непријатеља, који је био укопан у стену изнад њих, представља један од најсјајнијих подвига овог рата.''

(Лојд Џорџ, председник владе Велике Британије)

''Када се буде писала историја овог рата, најславнији одељак те историје носиће назив: Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке, и такво пожртвовање и истрајност не могу проћи незапажено – они се морају наградити....''

(Роберт Лесинг, министар спољних послова САД у америчком конгресу, Вашингтон, 1917. године.)

                                                                                      Радољуб Глигоријевић