18
ned, nov
Rabadžijska putovanja kroz noć
Kategorija: Reportaža

Rabadžijska putovanja kroz noć

Naši ljudi i krajevi

Drenjak, jedan od osam zaselaka Grgura, sela kod Blaca, ugnezdio se na živopisnom ćuviku, na padini Baran-planine. Već je podne, a zvezda upekla kao u vreme petrovdanskog posta. Gori i nebo i zemlja. I kamen ključa na nesnosnoj vrelini. U avliji uglednog domaćina Dragana Jovića (1941) je živo.

- Dan kao godina. Rano se noć razvideli, a nikad da se smrkne – kaže Radivojka (1938), Draganova supruga. – Nasadila sam dve kokoške i jednu ćurku da se mladi izvedu, a one pre sunca napustile su gnezdo, pa ih sad tražim da ih nahranim.

U njihovom dvorištu farma sa deset krava, hladnjača za mleko, konj, stado ovaca, pčelinjak sa pedesetak društava i mini zološki vrt sa jatom japanskih prepelica, ćuraka, gusaka, plovki, misirki, paunova... U štali se gnezde laste, a pod voćem imaju hektar i po zemlje. Gaje i kupine i proizvode sve što jednom domaćinstvu na selu potrebno. Na smotrama poljoprivrednih proizvoda u Blacu ''Dani šljive'' Jovići su tri puta osvajali visoka priznanja za kvalitet svojih poljoprivrednih proizvoda, a unuk Zoran je 2012. godine poneo titulu najboljeg mladog poljoprivrednog proizvođača u opštini Blace.

- Na mom imanju rađaju i prastare sorte krušaka, poput vodenjaka, bostanke, pološke, kaluđerke... Dešavalo se da jedna kruška kaluđerke ili vodenjaka teži 700 grama.

Ovde složno žive i privređuju tri generacije.

- Život na selu je težak. Radi se od rose do zalaska zvezde. Ali, ko radi, taj ima. Ne zna za krizu – kaže snaha Živana, od nedavno penzioner. Njen suprug Dobrivoje, zaposlen u Kombinatu ''Kopaonik'' u Kuršumliji, takođe, uskoro treba da stekne penziju, tridesetogodišnji unuk Zoran vodi domaćinstvo, kćerka Zorica radi u Prolomu, a u svakodnevnim poslovima pomaže im i Aleksandra, Zoranova supruga, majka dvogodišnjeg Marka.

jovici-ilu-01

- Moj deda Milivoje naselio se ovde posle oslobođenja u Prvom svetskom ratu, došavši sa imetkom iz Moračana, zaselka Sagonjeva, podno Crne čuke. Tu se skućio, a otac Bogić, i mi potom, nastavili smo njegovim putem. Zadovoljni smo i ne marimo što nismo u gradu. Ovde sve imamo – objašnjava Dragan, koji je penziju stekao kao zanatlija prvog januara 2005. godine, baveći se rabadžijskim zanatom.

- Uživao sam u dobrim volovima i volujskim kolima. Nije im bilo ravna. To mi je od dede i oca ostalo.

Na severu Drenjaka, nekad poznatog po drenovima, nalazi se zaselak Namastir (Manastirci), znan po tome što je u njemu, u srednjem veku, postojao manastir sa mnogobrojnim bratstvom sa oko 300 monaha i iskušenika, ali i po majdanima belog kamena od koga se dobija kreč, materijal koji ima široku primenu u građevinarstvu.

- U Namastiru je radilo šest krečana u kojima se proizvodio nadaleko čuven namastirski kreč. Mastan, beo kao mleko. Ja sam bio kiridžija, a kreč nikad nisam pek'o. Tri dana i tri noći treba neprekidno ložiti krečanu. Toliko traje pečenje belog kamena.

- Moji rabadžijski putevi uglavnom su vodili od Namastira do Beloljina, Blaca i Kuršumlije.  Nedeljom posle podne natovarim kola krečom, navršim kanate, nahranim i napojim volove, pripremim seno za njih, ukoškam ih u jaram, pa u prve zaranke put Beloljina, na tamošnju pijacu, koja se održava ponedeljkom. Volovi polako, korak po korak, prevaljuju dug, dobro im znan put, a ja na kolima spavam. Medenice na volovima, bile su dvoglasne, čuju se na pet kilometara. Kad se noću vraćam s puta moja Radivojka, kad čuje medenice, zna da prolazim kroz selo Barbatovac. A kad medenice utihnu, ja se budim. Znam da sam na Čungulskom bregu. Po navici volovi tu stanu, iskoškam ih i položim im seno. Zatim ih napojim, usledi odmor oko sat vremena, pa nastavljam put. Kad počne da svanjava, volovi stanu, medenice zaćute, znam da sam stigao na pijacu u Beloljinu. Volovi su kao insan. Vuku teret i uz brdo, a kad se zamore, zastanu. Posle kraćeg predaha pogledaju jedan drugog, mahnu glavom i krenu. Sutradan put Blaca, a četvrtkom Kuršumlije. I tako pune četiri decenije. Sve do penzije. A naputovao sam se i naradio. Srećom, nikada nije bilo neprijatnosti i problema.

jovici-ilu-03

Nikada neću zaboraviti ta duga i romantična putovanja kroz noć, posebno u jesen. Zamislite: Gluvo doba. Na putu, tada prašnjavom nasipu, ja i volovi. Sela spavaju dobokim snom, mesečina obgrlila Veliki Jastrebac, Kopaonik, doline i nizine, bela noć, kao da je dan. Tišina grlati. Jedino medenice zveče. Za priču i pamćenje.

Tekst i snimci: Radoljub Gligorijević