Време пролази, али сећања на људе и догађаје не бледе, већ остају да се верно преносе нараштајима и далеким покољењима.

У Данковићу, селу код Куршумлије, у заселку Дуга Луга, живео је вероватно најнеобичнији певач на свету. Био је то сељак Миодраг Васић. Кад смо се срели седамдесетих година минулог столећа, било му је шездесет лета. Био је још у снази, а прочуо се по томе што се из његове куће, у глуво доба, скоро сваке ноћи, чула песма. Тиха и разговетна. Суседи су знали: то Миодраг у сну пева. Пева као да је будан. Једноставно, спава и певуши мераклијски за своју душу.

- Волим песму, а откад знам за себе певам и кад спавам – казао је тада Миодраг. Певам преко дана, кад сам расположен, а певам и ноћу, без обзира на расположење. Зашто? Једноставно, не знам. Нисам ишао код лекара, нити сам се о томе интересовао. То ми, наравно, не смета, укућанима, такође. Свикли су – објашњавао је Миодраг, који је обично певао око поноћи. Отпева, причао је, једну песму, па се пробуди, онда се окрене на другу страну и настави да спава.

- Кад сам била млада, кад смо се упознали и заволели, знала сам за ову Миодрагову необичну ману, али то ми није сметало да деценијама са њим живим и родим шесторо деце: кћерке Душку, Добрилу, Станку, Роску и Дану, и сина Драгана. Песма нас је одржала – причала је Милена, Миодрагова животна сапутница.

- Моја тетка Добрила Аврамовић, која је удата за Славољуба Аврамовића у селу Жуч, сећа се да је највише волео и најчешће певао песме ''Ој ливадо, ој зелена'' и ''Царевино, наша краљевино'' – објашњава Саша Васић и истиче да је његов деда Миодраг био скроман, миран, тих и доброћудан домаћин, човек благог погледа, а важио је за врсног ловца, посебно на зеца. И сада чувам његову ловачку пушку као раритет и сећање на деду.

           Пише: Радољуб Глигоријевић