Naši ljudi i predeli

Proleće je uveliko zakoračilo i u najzabačenije krajolike Kosanice. Na jutarnjim kosim zracima zvezde, živopisnom dolinom ovog dela Toplice, svežina. Talasaju se cvetne livade, šumi reka po kojoj je ovaj kraj dobio naziv - Kosanica.

Kraj Topličke magistrale, u atarima Kastrata, Visoke, Rudara, Rače i ostalih sela na valovitim obalama, promiču plantaže jagode, maline i kupine. I ovdašnji ratari se sve više opredeljuju za ovu vrstu proizvodnje. Njive pod pšenicom postaju retkost.

Posle pređenih 25 kilometara asfaltnog puta od grada podno Samokova, stižemo u Zebice, jedno od 90 naselja kuršumlijske opštine, koje se smestilo  između Vodeničkog potoka (ime potiče od nekadašnjih vodenica) i Đačke rečice (naziv je dobila po susednom selu Đake, gde je njeno izvorište), između masiva Ravne i Prolomske planine, na padini Radana i Sokolovog visa (1370), na obalama Kosanice. Na toj zaravni, gde od pravca za Dobri Do vijuga put za selo Đake, desetak kuća.

Retki prolaznici. I ovde je ''bela kuga'' uzela svoj danak. O tome uverljivo govore činjenice. U Zebicama je, naime, 1953. godine bilo 278 stanovnika, a prema poslednjem popisu, 2011. godine, u ovom planinskom selu, od Kuršumlije udaljenom 25 kilometara, ostale su svega 24 vremešne duše da čuvaju prastara ognjišta da se ne pogase.

U avliji dve krepke i čile starine sa osmehom na licu. Iz njih, očito je, izvire zadovoljstvo zbog divnog prolećnog dana, ali i života. A njihov život je za priču i novine.

Desanka i Stojan Ivanović, čiji preci korene vuku sa Golije, najstariji su bračni bar u ovom kraju. Rođeni su 1928. godine, a venčali su se 1946. godine. Zajedno su bezmalo sedam decenija.

Desanka i Stojan sa sinom Radomirom

- Kako minuše godine? Brzo. Kao kad se dvoje sretnu na mostu, kao kad natušteno nebo prolomi grmljavina, kao kad munja poseče nebesa, rečju, kao dlanom o dlan – veli Desanka, o štap oslonjena, a Stojan ističe lepotu života sa svojim, kako kaže, bračnim drugom:

- Svih ovih godina nismo grku reč imali. Nikada se nismo posvađali, niti jedno na drugog ton povisili. Uzaludan je cvet mladosti i ljubavi kad u braku, i u kući, nema sloge, međusobnog uvažavanja i poštovanja.
Retkost u bračnim odnosima.

- Odista, njih dvoje su jedinstven primer skladnog braka – dodaje njihov prvi sused Vojin Ivanović, istovremeno inicijrajući da se podsete na dane mladosti, ljubavi, svadbenog veselja.

- Moj otac Vladimir i Desankin deda Kosta Radonjić iz susednog sela Đake bili su graničari i nerazdvojni drugovi iz rane mladosti. Kada su saznali da se u našim familijama očekuju prinove, te, 1928. godine, dogovorili su se da, ukoliko jedna prinova bude žensko, a druga muško, zaključe brak. Kao da je Svevišnji saznao za taj dogovor, Vladimirova i Kostina želja se isupunila – priča Stojan, viđeni domaćin Kosanice.

- Toliko ti je to tada bilo – dodaje Desanka.

- Sada smo jedno drugom najpotrebniji. Leta pritiskaju, snaga ponestaje – kažu, ističući da su sloga u braku, osmeh na licu i ljubav u srcu najbolji lek za dušu, spokojan i dug život.

Desanka je u braku sa Stojanom rodila četvoro dece. Najstariji sin Ratko (1947) živi u Nemačkoj, mlađi sin Radomir (1951) u Boru, a kćerke Božica (1953) u Kuršumliji i Bogdana (1960) u Dešilovu kod Merošine.

- Sreća je imati ovakve roditelje  - veli Radomir, koji je došao da obiđe oca i majku.

Tekst i snimci: Radoljub Gligorijević