18
ned, nov
Zapis u spancu – čudesni čuvar sela
Kategorija: Reportaža

Zapis u spancu – čudesni čuvar sela

Dok kosi zraci žamorne poznojesenje zvezde zamiču za vrhove Adamove čuke, na uglu kod apoteke, u centru varoši podno Samokova, susrećem Nikolu Veljovića, starog poznanika iz prigradskog naselja Bolnički potok, nekada Naselja plavih jorgovana.

    - Prođoše zadušnice i Mitrovdan, a vreme prolećno. Neka! Što u dobru prođe, u zlu se ne vraća. Moj pokojni deda bi kazao: Vratilo se bablje leto. Neka potraje – kaza Nikola i nastavi:
    - Nedavno sam u Nišu imao operaciju očiju, a sad sam kupio lekove sebi i ženi Milani. Žurim da ne omrknem. Predlažem da se vidimo sutra pre podne u kafani ''Kod Zvonka'', preko puta zelene pijace, u jedanaest sati.
    - Vreme ne prolazi, već tutnji, a nikako da se vidimo, da ti ispričam priču nesvakidašnju. Ljudski život je kratak, ali dovoljno dug da se časno živi – započinje razgovor Nikola.
    – Pre desetak godina, na blagdan, pođem u crkvu Svetih vrača u Gornjoj Mikuljani, kod Kuršumlije. Tih godina u jeku su bili radovi na uređenju ove drevne bogomolje.
    Naziv Mikuljana (nekada Srpić), umnogome podseća na ime muškog manastira Svetog Nikole u Kuršumliji, zadužbine velikog župana Stevana Nemanje. Prema predanju, Mikuljana se u to vreme zvala Nikoljana, a atar naselja nalazio se u posedu manastira Sveti Nikola. Kasnije, kroz vekove, u svakodnevnom narodnom govoru, Nikoljana je postala Mikuljana. Taj naziv se zadržao do današnjih dana.
    Jedna od legendi kaže da je početak izgradnje crkve u Gornjoj Mikuljani blagoslovio Sveti Sava (Rastko Nemanjić), posvetivši je Svetim vračima Kozmi i Damjanu. On je, kažu, postavio kamen temeljac buduće svetinje u vidu pravougaone bele kamene ploče, koja je sačuvana do današnjih dana i nalazi se u bogomolji u Gornjoj Mikuljani.
    U narodu vlada verovanje da ova ploča ima čudotvornu moć. Takođe, veruje se da se u Gornjoj Mikuljani, u to doba, nalazila manastirska bolnica Nemanjinih zadužbina, koje su bleštale na suncu i videle se nadaleko, pa je naselje po tome nazvano Bele Crkve.
    - Zapalio sam sveću i pomolio se Svevišnjem. Potom, oko jedanaest sati, po običaju, pošao sam kući, a nešto me silovito vuče da odem u obližnje selo Spance, tamo, gde se nalazi drvo zapisa, da i tamo da zapalim sveću.
    U selima, u kojima ne postoje crkve, vernici se okupljaju kod ''zapisa'', kojim se naziva drvo, najčešće prastari hrast, na čijem je stablu urezan krst, simbol pravoslavlja, a kraj krsta su okačene ikone i druga verska znamenja.
    Na dan seoske slave, litija ili ''zavetine'', pod tim hrastom, koji se smatra velikom narodnom svetinjom, jer, kažu, ima ogromnu zaštitničku moć, okupljaju se vernici na zajednički ručak. Po unapred utvrđenom redosledu porodice se određuju za domaćina slave, koji, toga dana, u hladovini krošnje ''za-pisa'', organizuje i obezbeđuje zajednički ručak. Pri tom se vodi računa da čelo sofre, gde sedi domaćin slave i najstariji meštani sela, uvek gleda u zapis za koji se veruje da razume govor ljudi i da čita njihove misli.
    Drvo, sa ''zapisom'' i ikonama, niko neće potkresati, a kamoli poseći. Veruje se da onoga, ko bi to učinio, očekuje tragedija, zlo, nevolja. Zbog toga ovde ''zapise'', poput onih u Dankoviću, Seocu, Trećaku, Dubravi, Sagonjevu i još nekim selima, smatraju i nazivaju hramovima u prirodi. U narodnom verovanju to su sveta mesta i čuvari sela.

Zapis-o-Spancu-2
        Stariji pričaju da su ovakve svetkovine odredile ime naselju Trpeze kod Kuršumlije. U tom selu, u davna vremena, seosku slavu kod ''zapisa'', litije, nazivali su trpezama, pa je po tome selo dobilo današnji naziv - Trpeze.
    - Posle nepun sat hoda, prečicom, nađoh se na tom svetom mestu. Sednem da dušu odmorim, a neka neviđena sila privuče me u zagrljaj drevnog stabla na kome je urezan krst. U tom položaju sam ostao neko vreme. U međuvremenu, u snu, šest puta mi se javlja nepoznati muški glas, govoreći: ''Na tom mestu da podigneš zvonaru i da me okitiš cvećem i ikonama'' – priča Nikola i nastavlja:
    - Kako da gradim zvonaru, kad nemam para – odgovaram sebi, da i taj čuje. A on je uporan. Još mi veli: ''Dobićeš novac. Budi siguran u to, samo uradi ovo što ti kažem''.
    Onda sam, uz božju volju, napravio krst i postavio ga na tom mestu, okitio ga cvećem i ikonama, a onda je na redu bila zvonara. Podignuta je uz pomoć hrama Svete Trojice u Kuršumliji, vernika i sveštenika, Bratislava Miletića i Nenada Milosavljević. Zvono je izliveno u Novom Sadu. Eno ga, u Spancu, na mestu gde se na, na prvu Svetu trojicu, održava seoska slava u polju. Tako sam izvršio zadatak i sebi obezbedio mir u duši. Sa susedima, rođacima i prijateljima često odlazim na to sveto mesto, koje, odista, ima neku čudesnu moć. Evo samo nekih rimera koji to očito pot-vrđuju.
    Moju sestru Dragiju, koja je od mene bila starija deset godina, lekari su jednostavno otpisali. Ka-zali su da joj nema leka, a sinovi je dovedu na ovo mesto. Tu su ostali nepun sat vremena, a ona je Dragija ustala, progovorila i sama, pešice, otišla do kuće svojih roditelja u obližnjem zaselku Veljovići. Posle toga živela je tri godine bez zdravstvenih problema.
    Jedan divan mladić nije mogao da se oženi. Trećeg dana posle boravka na ''zavetini'' našao je sebi životnu saputnicu. I sada su u braku i imaju zdrav porod.

Zapis-o-Spancu-3
    Posebnu pažnju privlači sledeća priča: jedan dečak nije mogao da izgovori prvu reč, a ostalo je malo vremena do polaska u školu. Saznavši za ''zapis'' u Spancu, roditelji sa njim dođu na ovo mesto. Dečak je zapalio sveću, tri puta se okrenuo oko hrasta, a onda raširio ruke i pozvao majku u zagrljaj. Eno ga, zdrav je i primeran đak.
    Znam da jedan mladi bračni par dugo nije mogao da ima dece. gde sve nisu išli. A onda su oboje ovamo došli da se Svevišnjem pomole. Posle toga rodio im se sin.
    Jedne godine požalio mi se jedan sugrađanin da, posle vađenja zuba, danima i mesecima neprestano ima tupe bolove u glavi.
    Tih dana meni se u snu javlja onaj svetac i kaže: ''Nikola, pođi i ti sa njim!''
    I, hvala Gospodu, bolovi su uminuli i on se sada dobro oseća. Sreli smo se nedavno, a on veli da se od onda oseća preporođenim.
    I da ne nabrajam.
    Sve je ovo, na prvi pogled, za neverovanje, ali priča je verna i istinita. Drvo zapisa u Spancu, kod Kuršumlije, gde se, na prvu Svetu Trojicu, održavaju tradicionalne litije sela, zaista, ima čudotvornu moć – kaza Nikola Veljović na kraju razgovora.
    Sa severo-zapada nebo se već svađa sa tamnim oblacima. Sa sve četiri strane sveta javljaju se vetrovi vijori. Ukrštaju se kako narod veli. Odnose lišće u dubodoline i podižu oblake prašine. Sledi promena vremena.

Radoljub Gligorijević