Putujući kopaoničkim vrletima

Na putu od Kuršumlije do Štave, smeštene na obalama Štavske reke, na zapadu opštine, nigde nikog. Kao da su se sela, koja skrivaju uzani makdamski drumovi, i ljudi u njima, iz nevelike ravnine Toplice i Lukovske reke, uvukli u duboke kopaoničke šume, koje se strmo uzdižu sa leve i desne strane, odnosno severno i južno od puta dugog više od 40 kilometara.

Osamnaesti septembar. Ljuta žega. Nesnošljiva vrelina. Meteorolozi javljaju da su jučerašnji i današnji dan najtopliji od kad se meri temperatura vazduha u poslednjih 130 godina. U hladu je 36 stepeni Celzijusovih.

Kao da gluvo doba noći. Kao da je sve stalo. I vreme, i ljudi. Kao da se sve primirilo, pritajilo, zaćutalo, onemelo. Svuda unaokolo, na vrelini, od koje i kamen gori, zacarovala tišina.

U Lukovu me čeka Milan Vučković, stari poznanik. On, sa suprugom Milkom, penzionerske dane, desetak godina već, u saradnji sa Institutom ''Josif Pančić'' u Beogradu, provodi u sakupljanju lekovitih trava na Kopaoniku, Jastrepcu, Sokolovici, Radanu.

- Pod ovim ekološki čistom i zdravom podnebljem, da je sreće, svaka kuća može da bude mala biljna apoteka. Ali, valja menjati navike ljudi i osposobiti ih za ovaj posao, koji se, kao i svaka druga aktivnost, radi iz ljubavi. Tone lekovitih trava godinama propadaju, mada poslednjih godina, sve ih je manje na zapuštenim livadama i pašnjacima, koje nadrasta korov. Umesto melema sve je više pelena – kaže Vučković sa kojim me, terenskim vozilom, put vodi u Trešnicu.

Trešnica je jedan od šest zaselaka Štave u kojoj se nalaze i zaseoci: Mijočići, Željevo, Krnjci, Malkići i Dobro Brdo. Do Trešnice se dolazi kada se iz Mijačića, na kilometar udaljenosti od hrama Svetog Mine, skrene desno, u pravcu Treske, uzanim putem, dugim kilometar.

Trešnica se ugnezdila na kamenitom bregu između stenostasnog masiva Treska (1439), koja zaklanja vidik na severu naselja, Velike Skoranje (1342) na zapadu, Široke strane na istoku (1245) i Drenove glave na jugu, na površini manjoj od fudbalskog igrališta. Zaklonjen od planinskih vetrova i oluja, ovaj zaselak je, čini se, oaza mira i tišine, iznag koga se vidi parče neba i vrhovi Treske, vidikovca kopaoničkog kraja. Kad je bistro vreme, sa njenih vrhova, kažu, pogled seže do Niša i Stare planine.

Otkud naziv Treska?

Narod ovde za grom kaže tresak. Tokom leta, u vreme nepogoda, sa kamenite treske odjekuju gromovi. Dešavalo se da u toku kišovitog dana sa grmljavinom  bude zabeleženo po trideset i više pražnjenja iznad ovog planinskog visa.

Već je podne. Zvezda sve jaže prži. Iz pravca Skoranje grakću dva gavrana. U visokom letu i dva sura orla, a pred malenom kućom, u hladu oraha, čiji su vrhovi počeli da se suše, starina Bogoje Stojković (1931).

- Pod ovim krovom, koji je otac Tiodor sagradio 1908. godine, a ja ga kasnije proširio, živimo ja i mačak Đikan. Sinovi: Slava, Miloš i Živorad žive u Belom Polju, kod Kuršumlije. S prvim snegom otići ću kod njih. A zima na planinu rano dođe i dugo potraje. Minule godine do kraja marta iz kuće nije moglo da se izađe, a kamoli da se nešto u polju radi. Sve nekako, ali samoća ubija. Moraću kuću da ostavim samu – sa setom kaže Bogoje i nastavlja:

- Dok ne upekne zrak, sakupljam plodove prirode. Ovog leta, uprkos suši, rekordni su prinosi krompira, luka, pasulja. Jedan plod krompira teži 860 grama, a da li ste videli kvalitetniji i krupniji pasulj od ovoga? Rodili su i orasi, drenjine, divlje i pitome kruške i jabuke, lešnici. Lepo je kad godina rodom obraduje, ali ima jedna muka: Sve je više utuljenih ognjišta.

Nestaju sela, šta ostaje?

- Starački mir, u duši nemir, sećanja i uspomene. I reči da od zaborava leče. Stari su otišli u dolinu bez sunca, a svetlosti grada privukle su radno sposobne koji ne pomišljaju o povratku na raskućevinu.

- Neka bude kako Svevišnji daruje, a drugo je vreme bilo onda. Ja sam čuvao 90 ovaca, 40 koza, deset goveda i konja. U ovim vrletima seljak ne može bez konja, dobrih volova. Na brdskom konjiću i volujskim sankama prenosili smo svu letinu. A leto smo provodili u kosidbi i sakupljanju sena na Bukovoj glavi i Šatorici. Vunu smo prodavali u Aleksandrovcu i u Brusu.

Na tim planinama sada u trnje zarastaju čitavi kompleksi livada. Eh, da sam mlađi, čuvao bih ’iljadu brava. Ovaj kraj je kao stvoren za ovce i koze. Nadaleko su bila čuvena trešnička jagnjad. U proleće šume su pune zanoveta, u jesen bukovog i hrastovog žira, a tu su i prostrani travnati pašnjaci.

Nažalost, mladost ode u gradove, a sada se na prste jedne ruke mogu nabrojati stada. Zapusteše trla, pasišta, solila, pojila i plandišta.

Naša starina je Štavica, selo na tromeđi Crne Gore, Srbije i Albanije. Da bi sačuvali uspomenu na stari kraj, novu naseobinu smo nazvali sadašnjim imenom – Štava, koja je bila jedno od većih sela u opštini Kuršumlija.

Ovde je 1971. godine bilo 468 stanovnika, a prema popisu iz 2011. godine ostalo je 90 mahom vremešnih duša i momaka. Brajko moj, za 378 insana je smanjen broj žitelja u odnosu na vreme od pre pet i po decenija. Za neverovanje.

Jedan oblak se pomalja iz vrhova Pilatovice (1703), najvišeg vrha u opštini Kuršumlija, i susednog Kaluđerovog visa (1662).

- Otuda dolazi promena vremena. Za dva dana eto kiše – veli starina, dodavši da je u Trešnici bilo osam kuća, a sada se dima vije iz pet domova.

- Ovde su živeli Lazarevići i Simići (njihovi potomci žive u Beogradu, odnosno Kuršumliji), a sem mene, ostali su Vitorovići. U jednoj kući žive braća Milivoje i Velibor sa sestrom Milenom, a u drugoj Radoljub i Dostana sa sinom Nenadom. Miladin Vitorović živi sam, a takođe i Stanisav Jović, čiji se dom nalazi na nepun kilometar odavde. To je od Trešnice ostalo.

Vreo vetar se širi pokunjenim potkopaoničkim gorama i primirenim rečnim obalama. Kao da su zamrli i virovi potoka koji skakuću sa obe strane Trešnice i putuju do Štavske rečice kao njene leve pritoke.

Starina Bogoje se vraća u davna vremena.

- I ovde, u ovoj zabiti, Bogu iza nogu, bilo je pogibije. Lazara Lazarevića (35) na Treski su ubili  vojnici 39. bugarskog puka posle sloma Topličkog ustanka 1917. godine, a selo zapalili.

Aleksa Lazarević (50) umro je u bugarskom ropstvu, dok su braća Lazar i Vojin Jović preživeli Prvi svetski rat. Vratili su se sa Solunskog fronta sa medaljama, ranama i teškim posledicama. Uspomena na neumrle slobodare i sada živi.

Tekst i snimci: Radoljub Gligorijević