Putujući Toplicom i kopaoničkim vrletima

Na istočnoj padini šumovitog Kopaonika rudi jesen rana, najlepše i najmilije godišnje doba na planini. Na oslabljenom suncu listopad menja nijanse runolista. Raj uživa u raju, a seljani dovlače drva u svoja dvorišta da u hladnim danima i dugim zimskim noćima ugreju prozeblu dušu.

- Zaprežna kola su ovde retkost. Zbog loših puteva, i leti, i zimi, meštani za prevoz letine koriste sanke. Kao pre sto i više godina.

U podnožju Zlatne čuke (1287) i Darmanovice (900), sa leve strane makadama Mrče-Štava, na ušću Željevskog potoka u Štavsku reku, nedaleko od hrama Svetog Mine i zaselaka Krnjci i Željevo, u hladu stoletnih dubova bukve, načičkane četiri vodenice. Nalik jedna na drugu. Kao jaje jajetu, a zapuštene. Odolevaju zubu vremena. Vekovima. Putnike namernike i znatiželjnike dočekuju otvorenih vrata, sa utihnulim čeketalom i zanemelim vitlom.

Prolaznost je i ovde neodoljiva.

- Zima na planini je duga i oštra. Snegovi i hladnoće dođu krajem oktobra. Kad se mećava sa svih strana razveje, planina  stenje, ječi, zavija, tutnji. Kao da se nešto strašno u njenoj utrobi slama i prolama. Svako vreme nosi svoje breme, svaka planina svoje tegobe ima – kaže starina Borisav Stević iz zaselka Mijočići i ističe:

- Za seljaka u ovim vrletima je najvažnije da pred nastupajuću zimu na vreme obezbedi dovoljne količine brašna i da drva za ogrev i hranu za stoku približi avliji i torovima. Jer, kad planinske visove zahvati vejavica, ni iz kuće se ne može izaći, a kamoli ići u šumu, prodavnicu ili vodenicu.

Pominjanje vodenice, te svojevrsne fabrike brašna, asocira na tajnovit i mističan ambijent reke ili potoka.

Moj deda Hranislav je svake jeseni, krajem oktobra i početkom novembra, nedelju dana provodio u vodenici. Kao da ga i sad gledam sa šajkačom na glavi i jelekom od sukna, bledunjavog izgleda zbog prašine od brašna koja kruži u vazduhu. Omamni zvuk čeketala na vodeničnom kamenu, neprestani žubor reke i šum valova usled obrtaja vitla daju mističnost vodenici. Uzgred, kad se vratim iz škole, baka me je slala u vodenicu da dedi odnesem hranu, a on je, pričalo se, važio za jednog od najboljih majstora u selu da "načekića" oba kamena (donji i gornji) i uredi mlevenje žita iz koga se dobija veoma kvalitetno pšenično ili kukuruzno brašno, mada se ovim zanatom nije bavio kao stalnim zanimanjem.

Ima li đavola u vodenici – upitao sam dedu jednog davnog oktobra.

- Ja ih nisam viđao, ali o đavolima u vodenici u narodu žive priče stare koliko i mlevenje žita uz pomoć snage vodenog pada, mada neproverene. Stari su govorili da se đavoli javljaju u noćnim satima, najčešće u gluvo doba. Jedanput, oko ponoći, namah se zaustaviše oba vitla. Kao da je neko između drvenih lopatica vodeničnog točka stavio ustavu. Zaćutaše čeketala, ukoči se kamen. Tajac. Zanemeo sam. Upalio sam fenjer i izašao iz vodenice u kojoj je gorela vatra, jer su noći bile sveže. U glavi su mi navirale misli i slike nečastivih, karakondžula, vampira i davno umrlih ljudi, koji se okupljaju oko vodenice. U polumraku sam ugledao stablo, dugo oko tri metra, kako se preprečilo između oba vodenična kola i zaustavilo ih. Nekako sam stablo izvuko iz vode, a kad se ponovo začulo čeketalo, pomislio sam: Uspeo sam da nadmudrim đavola? Da li su to, odista, bili đavoli? Ko bi znao. Doduše, stari su pričali da se, u to doba noći, nečastivi najčešće oglašavaju muzikom, svatovima, mladom...

- Otkud verovanje da je vodenica đavolji posao?

Sećam se dedinog objašnjenja:

- Vodenice su – kazao je - prema narodnom predanju, nastale u doba Nemanjića. Međutim, problem je predstavljalo to kako da žito iz drvenog koša pada na vodenični kamen. Majstori su zamolili pčelu da im u tome pomogne, a ona je, brže-bolje, odletela kod đavola, koji je otkrio tajnu po kojoj treba da se napravi čeketalo i priveže za donji deo koša, pa kad ono poskakuje od udara u gornji kamen, koš podrhtava i tako zrnevlje pada iz koša u otvor gornjeg kamena i dospeva između oba kamena koji ga pretvaraju u brašno. Od tada vlada verovanje da je čeketalo đavolje, a da je vodenica mesto okupljanja nečastivih. Kažu da se najčešće viđaju u gluvo doba noći. Kasnije se, kroz vekove, ustalilo i verovanje po kome vodeničari i stanište đavola, vampira, karakondžula i davno umrlih ljudi, ima natprirodna svojstva. Smatralo se da čovek, koji se umije ili okupa vodom koja se odbija od drvenih lopatica vodeničnog točka, biva oslobođen nevolja i izlečen od mnogih bolesti.

Drevne vodenice, koje su nas hlebnim brašnom hranile vekovima, otišle su u istoriju, a sa njima i mistične priče o đavolima.

- Vodenice sad prošlost melju. Zamenili su ih električni mlinovi, a dobre stare potočare danas mogu da se nabroje na prste jedne ruke. U selu više nema ni sabora, frula, harmonika, mobi, prela i posela. Odoše u sećanje – sa setom kaže starica Petrija i dodaje:

- Bila su to dobra stara vremena. Lepa i nezaboravna. Za priču i pamćenje. Na sve strane bujao je život, orila se pesma, a ovo sada posledica je migracije stanovništva sa sela.

Da je to tako uverljivo govore podaci popisa stanovništva. Naime, godine 1953. u selu Mrče je bilo 276 žitelja, a danas ih 76. U Štavi je 1971. godine živelo 468 duša, a prema poslednjem popisu ostalo ih je 90. Očigledno, reka odlaska mladih u gradove je nezadrživa.

Na putu Mrče-Štava promiču livade, bašte, visoka brda. Primetna je još jedna zanimljivost ovog kraja. Nema avlije i bašte u kojoj ne cvetaju božuri. Ovu vrstu cveća, rasprostranjenu na tako malom prostoru, nigde nisam video.

Gorštaci vole svoju planinu kao svoju porodicu. Redovno osluškuju nebo i vetrove. Na počinak odlaze u pozne zaranke, budi ih poj ptica, zimi mećave i zavijanje gladnih vukova. Žive daleko od gradske vreve i otuđenosti, bez interneta, signala za mobilnu telefoniju i kablovsku televiziju, u večitom planinskom miru i tišini rajske prirode, ne traže mesto na parking prostoru, nekima još uvek tranzistor ili radio otvaraju prozor u svet.

- Osamilo se i ovde. Nema više svadbi i kolevki. Ne čuje se plač novorođenčeta. Više se ne viđamo na svetkovinama, već na sa’ranama. Kao da je poslednje vreme. Prazne se kuće i sela. U zaseocima Pardusi (Parada), Selištu i Midžićima (Sagonjevo), Muljeviću (Vlahinja), Vukojevcu i u još nekoliko naselja iz odžaka dim se više ne vije, niti pas da zalaje i najavi dolazak gosta. Utrnula su vekovna ognjišta gorštaka.

- Doduše, neću da kažem, zvali su me sinovi da idem kod njih, u varoš, da budem blizu njih, oni meni. Neka. Hvala im. Ja ću ovde sa svojim godinama i uspomenama do sudnjega dana. Drvo se povija dok je mlado – kaza Petrija, svijenih leđa, i zaputi se drvljaniku. Usamljene noći na bajkovitoj planini već su hladne.

Radoljub Gligorijević