20
sub, jul
Дочек царице Маре у манастиру Свете Богородице
Kategorija: Društvo

Дочек царице Маре у манастиру Свете Богородице

     Мара, кћерка деспота Ђурађа Бранковића, удала се за султана Мурата Другог 1435. године. Отац је најдражу кћерку жртвовао за спас Србије. Међутим, њен муж је изненада умро 1451. године, а нови султан Мухамед закључује примирје са деспотом Србије. Тада султан царицу Мару отпрати у Србију, ''отпремивши је поштено, дајући јој две покрајине - Топлицу и Дубочицу''.

            Народ Србије је те 1451. године, приредио величанствен дочек својој кћерки и турској царици у ондашњим Белим Црквама (Куршумлија се у то време звала овим именом по манастирима и храмовима Стевана Немање, Светом Николи и Светој Богородици, чији су кровови били покривени оловним плочама, које су блештале на сунцу и виделе се надалеко), али и дуж читавог пута којим се она кретала кроз српске крајеве ка Топлици.

            Дуж цариградског друма, од Пирота до Белих Цркава, Мара је дочекивана уз велике почасти. Деспот Ђурађ и жена му Јелена, кћерку су чекали у Нишу. Сусрет је био веома дирљив, јер се нису видели пуних 16 година.

            Родитељи су Мару пратили кроз Топлицу, до манастира Свете Богородице, на ушћу Косанице у Топлицу, у који је желела да се настани.

            Како наводи Сима Маринковић, Мара је са својим дворкињама јахала на коњу, а свечану поворку у Плочнику је дочекао властелин Витомир Гвозденовић.

            Код Свете Богородице, задужбине Немањине жене Ане, играло се коло, певале су се песме, чули су се звуци гусала. Зазвонила су сва црквена звона у у читавој Топлици и Косаници, а испред златом оковане носиљке јахао је деспот Ђурађ Бранковић, са калпаком, који је блештао на времешној глави високе старине, која је стасом подсећала на Бановић Страхињу.

            Француски племић Брокијер 1443. године бележи да је био ''леп господин и крупан''. На њему се уочавала дуга бела брада која је са седом косом прекривала златом извезену доламу.

            Топлички епископ, са многобројним свештенством и монаштвом, дочекао је царицу испред манастира Свете Богородице. Мара је била радосна и срећна што је из турског харема у Стамболу дошла својима, у завичај. Желела је да до краја живота остане у манастиру својих прародитеља, Стевана Немање и Ане.

            У близини Куршумлије, на доминантном узвишењу, на десној обали Косанице, код њеног улива у реку Топлицу, недалеко од храма Свете Богородице, и сада се виде остаци средњевековног утврђења знаног под називом Марина Кула.

            Град је, кажу летописци, подигла царица Мара, а време градње са сигурношћу се узима раздобље између марта 1451. и октобра 1453. године, када је Мара била господарица Топлице и Дубочице. Четири године потом она је напустила манастир Свете Богородице, Топлицу и Србију (''1454. године Мухамед поново узе Топлицу'').

            Те, 1454. године, област Топлице и Косанице је дефинитивно потпала под турску власт, а Мара, 3. маја 1457. године, враћа се у Турску, јер се, како наводе хроничари, налазила у сукобу са деспотицом Јеленом, женом деспота Лазара, Мариног брата, која је сматрала да Мара води протурску политику.

            ''Мара је отишла султану Мехмеду Другом, кога је, као маћеха, однеговала и васпитавала у периоду док је још његов отац био жив.''

            До своје смрти 1487. године, умрла је у Јежеву, Мара се није враћала Србији. Непознати летописац је забележио да је Мара била на сахрани свога оца Ђурађа Бранковића, децембра 1456. године, као и шест месеци касније, када је умрла њена мајка, а затим ''... одбеже од Рудника к цару Мехмед-бегу на Порту Гргур и царица Мара, сестра деспота Лазара...''.

            Међутим, о месту њене сахране нема прецизних података. Једни сматрају да је Мара сахрањена у Богородичином манастиру у Косиници, код Драме, у Грчкој.

            Други, пак, кажу да је у питању грешка у навођењу назива области у којој се налази Марина Кула (Косаница), што је довело до забуне. По њиховом мишљењу реч је о Косаници код Куршумлије, тако да би гроб царице Маре могао да се налази на терену њеног градића, недалеко од вароши на ушћу Бањске у Топлицу.

            Истражујући локалитете манастирског комплекса Светог Николе и Свете Богородице у Куршумлији, археолози су, поред осталог, пронашли и три занимљива рукописа на старословенском језику.

            Први запис (19 редова текста) потиче из 1292. или 1343. године, а други из 1349. године.

            У овом другом тексту, према истраживањима Завода за заштиту споменика културе у Нишу, каже се да се ''лета 1349. године, месеца јула, петог дана, представио раб Божји Никола, син Чи(хо)рића Вратка и утону у Нишави''.

            Трећи запис има 13 редова текста. Датира из октобра 1332. или 1339. године. У њему пише да је ''преминула и ту сахрањена Агрипина, световним именом Мирослава, кћи (Ба)лшина, а жена жупана Ми(ле)на''. Споменимо и два предмета нађена у рушевинама цркве Свете Богородице, који се чувају у Народном музеју у Београду. Оба предмета су пронађена у археолошким ископавањима 1921. године, под руководством професора Д. Анастасијевића, који је о томе писао у ''Старинару'' за 1922. годину, као и професор Миливоје Васић у ''Приказима''.

            Један од тих предмета је рељеф Богородице у стеатиту, нађен у северној црквеној апсиди, величине 8 х 2,5 цм, са траговима позлате, са рупицом за ланчић при врху полеђине. Запис је на грчком језику (MP – TY, ''Мати Божја'').

Други предмет је крстић од дрвета, величине 5 х 4 цм ''прост рад од дрвета азијатског''. На једној страни је разапет Христ, а на другој запис NI – KA (на грчком ''победа'').

            У манастиру Свете Богородице на ушћу Косанице у Топлицу, према досадашњим истраживањима, боравиле су три важне жене тогa доба – Немањина жена Ана, царица Мара Бранковић и Мирослава, кћерка (Ба)лшина.

            ''С Немањом, који је православље учинио државном вером, почиње богата серија наших величанствених средњевековних задужбина, достојних пуне уметничке пажње. Црква Светог Николе у Куршумлији, Ђурђеви ступови и надасве добро очувана красна Студеница, најбољи су доказ Немањиног успона...

            Пошто се одрекао престола Немања се, заједно са женом, замонашио у Расу, у цркви Светог Петра и Павла, па се онда повукао у Студеницу, а жена му, тад прозвана Анастасија, у Богородичин манастир код Куршумлије'' (Владимир Ћоровић, ''Илустрована историја Срба'', књига друга, страна 19.).

            У доба цара Душана и деспота Вука Бранковића овим крајем је владао војвода Мркша Жарковић, виђени властелин (презиме носи по оцу Жарку Мркшићу, господару Доње Зете, области око ушћа река Бојане и Дрима). Његово царство се простирало од ''Копаоника и Јастрепца до долине Топлице''. Столовао је у селу Доње Мрче, а своју резиденцију је имао и у ''Штавском господству'', које се налазило на левој обали Жељевског потока, у близини цркве Светог Мине.

            Историјски подаци о Мркши су оскудни. Зна се да је имао висок положај на двору Вука Бранковића и да је неко време столовао у Сићеву, северно од Приштине, па су га звали и војвода сићевски. Мркша је имао кћерку Степаниду која је путовала у Дубровник ради расправе о очевој заоставштини.

            Мркшу налазимо у родослову властеле Дејановић, и династија Немањића и Балшића, која је владала облашћу око Прешева на југу Србије, као потомка Немањића, тачније праунука Стевана Дечанског, односно унука цара Душана по мајчиној линији. Ако је то тако, онда је војвода Мркша изронио из вековне таме, употпунивши историјску и културну баштину Топлице.

            Стеван Дечански је имао синове Душана, Душицу и Уроша и кћерке Јелену и Теодору. Теодора је била удата за Дејана Дејановића. У браку с њим имала је синове Јована и Константина и кћерку Теодору. Теодора се удала за Жарка Мркшића.

            Мркша је живео у браку са Руђином, кћерком јединицом Балше Другог, господара Зете. Умро је 1414. године, не зна се где, нити где је сахрањен, највероватније у граду Валона, који му је оставила ташта после Балшине погибије у борби с Турцима 1385. године у Масакији. Мркша се помиње у једном уговору закљученом у Вучитрну 1426. године, 37 година после Косовског боја.    

            Ако је то тако онда се намеће мишљење да Мирослава највероватније корене вуче из династије Балшић, да је живела у овом крају или монаховала у Немањиној задужбини, женском манастиру Свете Богородице.

           У знак сећања на овај величанствен догађај, на Велики петак, у порти овог манастира, вековима већ одржава се традиционални сабор народа Топлице и Косанице.

            Пише: Радољуб Глигоријевић