Из пера новинара, публицисте и књижевника Радољуба Глигоријевића, једног од најплодоноснијих стварала у Топлици, светло дана угледала су три нова наслова: На врелу љубави, Лепогорски жубори и Кад самоћа живот исписује.

Највећу пажњу критике и читалаца привлачи романескно путовање кроз време једне велике и незаборавне љубави зачете у време средњошколских дана. Године пролазе, а љубав не копни. После четири деценије срећу се сећања и успомене у души дубоко урезане.

О овом делу рецензент и писац Милијан Деспотовић, између осталог, истиче: ''Приче у делу На врелу љубави су фрагменти романа који је животописало једно време. Оне чине нераскидиву целину, али да би се лакше читале и памтиле, писац их је одвојио у засебна поглавља. И читалац их отвара као што старина ''Јеротије разгрће пепео у огњишту ватришту'', док казује о љубави и времену и показује писма, слике и драге му дарове, који имају своју чувану времешност.

Глигоријевић и овога пута чува време кад смо ''једно другом у душу силазили, најчешће путем писане речи.'' Срећне су љубави које чувају ''мноштво слика и пожутелих папира сложених по датумима.''

И у овом делу аутор је сачинио читав мали есеј о љубави. Ту је и мала антологија мисли о љубави, које је писац ''преузео'' из сопственог мисленика. Можемо их крунисати аманетном мисленицом: ''Нека љубав живи док сунце сија и месец на рамену брезе бди, а када речи заћуте, уместо нас, нека говори време.'' У овој књизи време и путовање кроз прошлост је проговорило на најлепши начин.

Ово је, како пише Зорица Андрић Мандарић, пишчево ''путовање ка средишту душе.'' Душе се отварају пред ликовима који се у душама осликавају. Та ''духовна путовања морају имати ознаке и скретнице, а људи на њима добре кочнице за прејаке емоције на кривинама и солидно знање о сигнализацији разума. У противном, свако путовање је несигурна авантура у коју немаш право да поведеш некога.''

Ту дилему Радољуб Глигоријевић нема. За њега и његовог јунака ''завичајна љубав је света прасветлост.'' Они поносито ходочасе кроз време, тамо где само они чују ''говор тишине и самоће'' из које се бежи у ''прохујало време'', тамо, где су они, који нам недостају, чија је дефиниција живота, одиста, занимљива: ''Живот је вечито чекање. Да није чекања, наде, вере и осмеха, живот не би био то што јесте'' – закључује Деспотовић.

У књигама Лепогорски жубори и Кад самоћа живот исписује, кроз приче и записе о људима и догађајима, које је као новинар, током минулих пет деценија, сретао у забитим пределима на источној падини Копаоника. Ова дела садрже наративе писане народним језиком у циљу очувања аутентичног језика и дијалекта људи овог поднебља, које је у средњем веку било знано по мајданима, топионицама и ковницама метала, добијеног у 215 топионица, колико их је у томе делу куршумлијске општине откривено.

                                   Малина Маја Савић

     Људи, којима завичај није у срцу, души и у сновима, нису срећни људи. То се, међутим, не може рећи за новинара, публицисту и књижевника Радољуба Глигоријевића из Куршумлије. Он је остао веран родном крају иако је имао неколико прилика и понуда да живи у местима ван Куршумлије и ради на важним и одговорним и боље плаћеним дужностима. Наш умни народ вели да нико у свом селу није постао пророк, а овај стваралац, по образовању дипломирани правник, на најлепши начин се одужује прецима и завичају, посветивиши им многобројне странице о прошлости и скорашњим временима за садашња и будућа покољења.

     Под овим насловом Културно-просветна заједница Србије у Београду, у своју издавачку делатност, уврстила је књигу Радољуба Глигоријевића из Куршумлије, која ускоро треба да буде доступна читаоцима.

     Кућа, родни праг, огњиште, фамилија, завичај, отаџбина, родољубље, вера, традиција, обичаји, љубав, судбина, човекољубље, правда, образ, воља, скромност, преци и њихова аманетна завештања, одвајкада су свете речи, које треба писати великим словом и изговарати с посебним поштовањем и уважавањем, јер су од видела сунчног дана и сјајније и топлије.

Куршумлија и Србија се сећају и памте 24. март 1999. године. Тога дана 19 најмоћнијих земаља напале су Савезну Републику Југославију без икаквих разлога и повода и без одлуке Савета безбедности Организације Уједињених нација. Бесомучно су бомбардовали села, вароши и градове, разарали фабрике, рушили мостове, гађали болнице, школе.

     Недеља. Благдан. У освиту новог јутра, које најављује ведар и сунчан дан, свуда унаоколо, ласте у ниском лету. Зацвркућу с времена на време, па слећу испод стреха и тераса породичних и стамбених зграда да уреде своја стара и изграде нова гнезда.

У недрима нетакнуте природе горостасне Радан планине угнездила се Ђавоља варош, јединствено ремек-дело ерозије на шумском земљишту. Тај процес удружених сила земаљских ствара ''куле'' од растреситог земљиша и камена са пиратским капама од стена на врху, које не дозвољавају даље спирање земље. Вођени законима природе ти облици се стварају, умножавају и руше, а многобројни туристи, љубитељи природе, знатижељници и уметници увек задивљени остану пред јединственим творевинама тог поднебља.

Зачеци штампе у Топлици датирају од пре девет деценија, тачније из далеке 1932. године. Наиме, те године, 4. августа, појавио се први број ''Топличких новина.''

Највероватније је то био једини број, јер ниједан наредни није пронађен.

У Горњој Топлици и Косаници, нарочито у копаоничком крају, има села и заселака у којима никако не можете видети пет-шест кућа близу једна до друге. Дођете у село, а насеља нигде на видику. Видите два-три дома, често само једну кућу, којој се приближавате или испред које сте застали. Таква су села Магово, Трећак, Иричићи, Љутова, Паваштица и многа друга. Смештена у врлетима, на косинама и ћувицима, скривена у брдима и густим шумама, далеко од путева. Та насеља су најчешће била база комитског штаба и устаника Косте Војиновића Косовца.

     Новинар, публициста и књижевник Радољуб Глигоријевић из Куршумлије читаоцима се представио својим најновијим насловом ''Из завичајних груди.'' – У припреми рукопис ''Тако се збори у Горњој Топлици'', писан језиком наших старих у циљу очувања језика и дијалекта као нематеријалне културне баштине.