20
sub, jul
Приче из завичајних груди
Kategorija: Društvo

Приче из завичајних груди

     Новинар, публициста и књижевник Радољуб Глигоријевић из Куршумлије читаоцима се представио својим најновијим насловом ''Из завичајних груди.'' – У припреми рукопис ''Тако се збори у Горњој Топлици'', писан језиком наших старих у циљу очувања језика и дијалекта као нематеријалне културне баштине.

      У књизи ''Из завичајних груди'' реч је о записима, причама и путописима у препознатљивом стилу аутора, који инспиративно наставља да бележи казивања људи са села о животу и догађајима у брдима, међу горама, кроз векове, али и из најновијих времена, како би се сачували од заборава и самозаборава. А ми смо као народ склони заборављању, мада се у животу обично памти оно што се у срећи и радости проживи, а ружно и тужно се препушта тамној прошлости.

            - Вођен послом журналисте, често сам походио топличка, поткопаоничка и косаничка села у доба кад су била пуна живота. У сусретима са обичним, често необичним људима, које је било милина слушати, записивао сам њихова казивања, изреке и мисли, стечене кроз путешестије живота, кроз време, које заслужују памћење. Зборовања горштака, богатог животног искуства, често се граниче са мислима мудраца. Они су, разапети између гора и неба, остали верни планини, обичајима, традицји и родном огњишту, које је за њих свето место завичајновенчаног сјаја. Крај њих теку земаљски дани, живот пролази, а успомене и сећања не бледе. Остају за будућа далека покољења.

            ''Свевишњи те је к мени оправио да ти у перо казујем догодовштине, то што сам доживео и проживео у овим врлетима да остане записано за будуће нараштаје. Јер, оно што се не запише, није се ни десило. У цвету младости, са неколицином вршњака из мог и суседних села, са шајкачом на глави и опанцима на ногама, утего сам упртаче и одазвао се позиву отаџбине да браним фамилију, село, Србију и слободу. Тако је било у оба Балканска рата и у Великом отаџбинском рату. Кад су вихори рата протутњали и ратни бубњеви утихнули, кад је војна завршена и слобода обасјала отаџбину, вратили смо се на прадедоваска огњишта. Слобода нам је дала крила. Наставили смо да оремо њиве и косимо ливаде као да се у нашим животима ништа страшно није десило. Такав је српски сељак, одан домовини и свом роду. Људи су се дружили и волели једни друге. Данас, нажалост, тога је све мање. Људи се туђе и удаљавају једни од других. Све је мање оџака из којих се дим у небеса вије, а старе куће, расуте по засеоцима, на заравнима, косинама, ћувицима и тихим крајолицима, остале су саме. Ех, кад би умеле да зборе. Имања у овим брдовитим крајевима су напуштена. На њима пева коров и горди се гајтан трава, а земља родница хранила је генерације. Овде се одавно, пуних пет деценија, не чује плач новорођенчета, запустели су сокаци, не оглашавају се прапорци и меденице, ни песме чобана, фруле и гусле, та ''вјечита луча Србинова.'' Одмарају у тишини запустелих домова. Остали су старци и старице да чувају огњишта да се не погасе. Село од заборава сад гробови чувају, а у авлијама главу подижу само змије чуваркуће. Преко дана на небу пиште стари орлови, гаврани се туку у лету, а на починак ме испраћају и зором буде кукувије, птице злослутнице. Мирише на пустињу. Небо да проплаче. Зар је морало тако да буде? – пита се старина Петроније, чија леђа старост притиска, а слике живота се ређају као на филмској траци.

            Да је то тако показују први незванични подаци недавног пописа становништва. Наиме, у општини Куршумлија, у 89 сеоских насеља, остало је свега 4.040 душа.

            Старица по имену Макрена, сељанка топлих а сетних очију, која на својим нејаким леђима носи безмало девдесет лета, каже, између осталог: ''Ја и овај штап, тишина, самотиња и чамотиња, то је од мог заселка остало, а маштала сам да старим у миру и спокоју, уз унуке, унуци да одрастају уз деду и бабу. То би се срећоносјем звало. Онда наиђе модерно време, за мене нагрђено. Синови и унуци одоше путем своје звезде, а ја се још увек надам, прошлост сањам и жељно их ишчекујем да се врате, да поново наложе ватру на прастаром огњишту, које греје и жубори и кад у њему огањ не гори.''

            Њена врсница Каранфила из суседног села, из чијег имена извире црвени цвет, украс баште, авлије и доксата, на себи својствен начин, тумачи временске прилике и неприлике током последњих месеци: ''Синко, кроз живот само што ме воденички камен није млео. Одолевала сам многим громовима и олујама. Упамтила сам сву лепоту живота, али и зла времена, када је било тешко опстати и сачувати фамилију, народ и отаџбину, кад су завојевачи хтели да нас сатру и затру. Кад се у та времена удубим, добро сам упамет. Боже, саклони од нас! Било, не поновило се.

Запамти ово што ћу ти рећи. У мом веку се није десило да киша и снегови на небу остану. Пашће кад-тад, ако не у децембру и јануару, падавине очекујмо у фебруару и марту, можда, не дао Свевишњи, у априлу, кад им време није.''

Топлички, поткопаонички и косанички горштаци су људи великог срца и широке душе. Кроз њихове домове протекла је прошлост слободарске Топлице, устаничке Косанице и јуначке Србије. На своју прошлост они су поносни, у свом раду су примерни, а на мукама снажни, издржљиви и чворновати.

Док Топлица вечито, мирно и незаустављиво тече, док ласте ишчекују птиће из старих гнезда полете, а из луга допире славопој, старица Каранфила, у шамију тегет боје забрађена, говори: ''Сваки нови сусрет је тренутак радовања животу. Кад старост, та тешка бољка, не мирише на младост, боље да је није, а ко не воли живот, не може ни да пригрли његове дарове.''

А колико ли је истинитих прича о људима и догађајима са села, које је хранило многе војске, остало у тами заборава, јер њихови актери нису више са нама? Грех! Неопростив!

И у овом издању аутор бележи подвиге и судбине светих топличких ратника у Балканским ратовима и Великом рату, наводећи имена рањених и погинулих бојовника из општине Куршумлија, који су се херојски борили у српско-турском рату 1912. године у саставу Другог пешадијског пука Моравске дивизије ''Књаз Михаило'', чувеног ''гвозденог'' пука, чије је оштро копље, како записа академик Васа Чубриловић, пробијало све препреке.

Наслов ''Из завичајних груди'', као и претходна издања, угледао је светло дана захваљујући помоћи Народне библиотеке у Куршумлији, добрим људима, дародавцима, рођацима, пријатељима и љубитељима писане речи.

- Дугујем им неизмерну захвалност и верујем да њихово доброчинство неће и убудуће изостати, пошто је за објављивање спремно још неколико наслова: Суза мајке Петране, Мириси огњишта, Кућа слободара, На врелу љубави, Златородна земља, У дому сећања и Кад су птице туговале, као и збирке песама: Светла старог краја, Маглена јутра, Трново поље, Далеко су свитања и Украс душе – каже аутор.

Ово је само делић онога што садржи најновија, четрдесета по реду књига, аутора Радољуб Глигоријевића.

Током минуле две године, издали сте пет наслова, од којих су три приложена библиотеци светогорског манастира Хиландар на Атосу. На чему сада радите?

- После рукописа под насловом Кад су птице туговале, у коме је реч о записима и причама о људима и догађајима из завичаја, који су обележили једно време и за собом оставили дела, трагове и белеге за будућа покољења, да се верно преносе са оца на сина, с колена на колено, за објављивање припремам књигу под називом Тако се збори у Горњој Топлици.

            Како време и људи неумитно долазе и пролазе, тако се и села у овом планинском крају празне и нестају са географске карте. Одласком младих у градове, гашењем прастарих огњишта и развојем нашег језика, тама заборава прекрива не само људе и догађаје, већ и њихов говор, речи и дијалект, који су они, и њихови стари, у свакодневној комуникацији, користили од памтивека.    

            У савременој српској књижевности све је мање прича, записа и других облика литерарног изражавања о људима из сеоских средина, њиховом животу, стремљењима и размишљањима о свету, прошлости, садашњости и неизвесној будућности, о згодама и незгодама, шаљиво-озбиљним догодовштинама и смехотворењима, судбини и љубави према породици и планини на којој су светло угледали, први корак начинили, прву реч изговорили, стасали и живот учили крај бистрих извора и у суровим условима природе, ћудљиве и непредвидиве.

            Намера ми је да кроз приче, записе, белешке и цртице, на преко 300 страна, илустрованих са 75 пожутелих фотографија и слика из скорашњих дана, од којих свака слика и нарација има своју душу, идила села траје у свом сјају, и да језик и говор људи у области Горње Топлице и поткопаоничког краја, остане записан и сачуван као нематеријална баштина села и заселака у овом делу Србије, који обилује природним добрима и горди се својом светлом прошлошћу.

            Кроз домове жилавих горштака, кроз столећа, прошла је историја српског рода. Овде је сваки камен и свака стопа сећање, успомена и историја.

            Најновије дело сте посветили кћерки Мирјани, сину Ивану, унуки Јовани, унуцима Вељку и Лазару и праунуцима Зорану и Илији.

            - То је мој дуг према завичају и својима да, кад се мислима у прошлост удубе, знају где су поникли њихови корени, да чувају и негују веру, обичаје и традицију својих предака – каже Радољуб Глигоријевић.

           

                                           Малина Маја Савић