Из пера новинара, публицисте и књижевника Радољуба Глигоријевића, једног од најплодоноснијих стварала у Топлици, светло дана угледала су три нова наслова: На врелу љубави, Лепогорски жубори и Кад самоћа живот исписује.

Највећу пажњу критике и читалаца привлачи романескно путовање кроз време једне велике и незаборавне љубави зачете у време средњошколских дана. Године пролазе, а љубав не копни. После четири деценије срећу се сећања и успомене у души дубоко урезане.

О овом делу рецензент и писац Милијан Деспотовић, између осталог, истиче: ''Приче у делу На врелу љубави су фрагменти романа који је животописало једно време. Оне чине нераскидиву целину, али да би се лакше читале и памтиле, писац их је одвојио у засебна поглавља. И читалац их отвара као што старина ''Јеротије разгрће пепео у огњишту ватришту'', док казује о љубави и времену и показује писма, слике и драге му дарове, који имају своју чувану времешност.

Глигоријевић и овога пута чува време кад смо ''једно другом у душу силазили, најчешће путем писане речи.'' Срећне су љубави које чувају ''мноштво слика и пожутелих папира сложених по датумима.''

И у овом делу аутор је сачинио читав мали есеј о љубави. Ту је и мала антологија мисли о љубави, које је писац ''преузео'' из сопственог мисленика. Можемо их крунисати аманетном мисленицом: ''Нека љубав живи док сунце сија и месец на рамену брезе бди, а када речи заћуте, уместо нас, нека говори време.'' У овој књизи време и путовање кроз прошлост је проговорило на најлепши начин.

Ово је, како пише Зорица Андрић Мандарић, пишчево ''путовање ка средишту душе.'' Душе се отварају пред ликовима који се у душама осликавају. Та ''духовна путовања морају имати ознаке и скретнице, а људи на њима добре кочнице за прејаке емоције на кривинама и солидно знање о сигнализацији разума. У противном, свако путовање је несигурна авантура у коју немаш право да поведеш некога.''

Ту дилему Радољуб Глигоријевић нема. За њега и његовог јунака ''завичајна љубав је света прасветлост.'' Они поносито ходочасе кроз време, тамо где само они чују ''говор тишине и самоће'' из које се бежи у ''прохујало време'', тамо, где су они, који нам недостају, чија је дефиниција живота, одиста, занимљива: ''Живот је вечито чекање. Да није чекања, наде, вере и осмеха, живот не би био то што јесте'' – закључује Деспотовић.

У књигама Лепогорски жубори и Кад самоћа живот исписује, кроз приче и записе о људима и догађајима, које је као новинар, током минулих пет деценија, сретао у забитим пределима на источној падини Копаоника. Ова дела садрже наративе писане народним језиком у циљу очувања аутентичног језика и дијалекта људи овог поднебља, које је у средњем веку било знано по мајданима, топионицама и ковницама метала, добијеног у 215 топионица, колико их је у томе делу куршумлијске општине откривено.

                                   Малина Маја Савић