15
sub, jun
Прастара богомоља у Жегрови  у новом сјају
Kategorija: Društvo

Прастара богомоља у Жегрови у новом сјају

     Недеља. Благдан. У освиту новог јутра, које најављује ведар и сунчан дан, свуда унаоколо, ласте у ниском лету. Зацвркућу с времена на време, па слећу испод стреха и тераса породичних и стамбених зграда да уреде своја стара и изграде нова гнезда.

            Две дугоноге роде, у рану зору, лењо путују узводно од вароши, ка изворишту реке Топлице. Најава још једног дивног дана који се брзо раздањује.

            На младом сунцу Топлица беласа своје примирене валове. Друмом, који из вароши изводи према насељима Жуч, Мерћез, Луково, Блажево и Копаоник, путује све топлији ветар с југа.

            Многи варошани још спавају. На улицама ретки пролазници ранораниоци.

            У центру варошице, која се купа на првом јутарњем косом зраку, срећем старог знанца, пензионера Вујадина Николића, званог Вују из приградског насеља Марковићи, родом из села Жегрове, које се сместило на крајњим југоисточним обронцима Копаоника.

            Како здравље?

           - Идем на јутарњу литургију у храм манастира Светог Николе, а затим у цркву Свете Тројице. На празник Прве Свете Тројице у мојој Жегрови, у порти новоизграђеног божјег храма Свете Петке, организујемо народни сабор, па хоћу монаха Симеона и свештенство Косаничког намесништва да позовем на ову светковину на коју се окупља велики број и старих, и младих. И мештани мог села се враћају коренима, вери, обичајима и традицији. Монах Симеон тихује у првој задужбини великог српског жупана Стевана Немање са које се, од новембра 2013. године, после 323 лета господња, поново оглашавају црквена звона, обављају богослужења, венчања и крштења. Реч је о седишту духовности, културе и историје овог краја из 12. века у коме је светородна династија Немањића оставила трајне успомене - објашњава Вујадин.

            - Живимо у новом веку, али љубоморно чувамо своју веру, старе обичаје, вишевековну традицију српског рода и завет наших предака. И у Жегрови, од Куршумлије удаљеном десетак километара, прастара богомоља, посвећена Светој Петки, обновљена је. Повратили смо јој стари сјај који ју је красио кроз векове. Древна светиња, око које се окупља верујући народ, пали свеће и моли се Господу Богу и заштитници дома и фамилије, украс је и понос села. Остало је да се црква живопише – речи су Вујадина Николића (1960), ентузијасте, који сваки слободан дан проводи на огњишту свог прадеде, деде и оца.

            То је онај човек, осредњег раста, кога становници Куршумлије, Косанице, Топлице, и широм југа Србије, на многобројним светковинама, виђају у народној ношњи српског сељака са шајкачом на глави, везеном кошуљом и вуненим чарапама, верменом, каницом, сукненим на брич чакширама, мачугом и јанџиком, бојама прошараном торбом.

            Вујадина, иако нарушеног здравља, сељани су једнодушно изабрали за челног човека Одбора за обнову богомоље у Жегрови.

            - Где је огњиште, ту је душа и прадуша! – наставља мој саговорник. - Мој деда Чедомир је причао да је на том месту у селу, на коме се до недавно налазила гомила крша, у давна времена, постојао божји храм, а недалеко од њега дрво ''записа'', црква под ведрим небом. На том месту наши стари су годинама одржавали литије села на празник Прве Свете тројице.

            Међутим, пражњењем села та светковина није одржавана, па је претила опасност да оде у заборављање. Једнога дана мештанин Горан Лакићевић је покренуо иницијативу да се литије поново организују, а остали мештани су то оберучке подржали. Већ на првом окупљању верника код ''заветине'', светог храста са крстом и иконама, једногласно је одлучено да се на темељима старе светиње сагради нова црква.

            Тако се почело. Кад се зида божји храм и Свевишњи Господ Бог помаже. Јавили су се многи добротвори, појединци и колективи – Шумско газдинство, ''Планинка'', ''Металац'' и други, а ми смо за само осам месеци нови објекат ставили под кров. Наравно, помоћ су нам пружили и они, који су у Жегрови рођени, а расути су по свету, затим свештеници храма Свете Тројице у вароши на ушћу Бањске у Топлицу.

            Свакако, није било лако и једноставно све то организовати, јер је у селу, у коме се дим у небеса вије из свега десет оџака, остало мало душа, али ме радује што се људи враћају коренима, вери и старим обичајима наших баки и дедова уз које смо одрастали, стасавали, живот учили и путеве проналазили.

            У градњи цркве учествовале су све фамилије села Жегрове, у којој живе породице, које носе презимена: Лакићевић, Ивановић, Вукадиновић, Деспотовић, Симоновић, Раковић, Радуновић, Банићевић, Живовић, Лазић, Нешовић, Николић....

            Сви су они, без изузетка, дали свој пуни допринос градњи ове светиње, уверени да чине душекорисно добро себи и верним мештанима – с одушевљењем истиче Вујадин, иначе, један од седам синова домаћина Радивоја и домаћице Марије. Његов живот, вели у шали, прате три седмице; свет је угледао као седмо дете седмог дана седмог месеца у години.

            - Крсна слава мештана села Жегрове су празници Прва и Друга Света Тројица. Они су одлучили да се на тај празник, у порти новоподигнутог храма Свете Петке, одржава народни сабор на који се окупља цело село и сви они који су овде рођени, а сада живе широм наше домовине. Последњих година нарочито они све чешће долазе у завичај да ту проведу део годишњег одмора и сретну се са рођацима, пријатељима и осталим мештанима – каже Вујадин, додавши да има три унука од кћерке Милене и два унука од сина Миљана.

            У овом селу постоји још једно црквиште. Налази се на обали Кртињског потока и о њему не постоје подробнији подаци о времену настанка и изгледу.

            Иначе, Жегрова је 1953. године имала највећи број житеља. Било их је 317. Миграција је узела свој данак, па су на сеоској школи одавно умукла звона.

            На сликама: Новосаграђена црква Свете Петке у селу Жегрови код Куршумлије и Вујадин Николић са унуком Николом

Пише: Радољуб Глигоријевић