Када је реч о овом крају, неизбежна је прича о Девојачкој сузи.

            У Лукову, тамо где шуме извори вреле воде, са родитељима, братом и млађом сестром, живела је лепа мома. Дане је проводила у друштву својих вршњакиња, чувајући бела стада. Истицала се по лепоти, знању и умећу, деловала је зрелије од својих година. Сви су јој се дивили и наводили као пример другима. Била је понос села и околине.

            Време је пролазило, а суседи су се питали чији ли ће дом лепа мома усрећити. Ређала су се нагађања, а она се загледала у кршног момка, стаситог Павла. Ликом, скоком и оком, веле, подсећао је на Косанчић Ивана. Ретко су се виђали. Он је живео у Горњој, а она у Доњој Бањи. Када би се срели, погледима би разговарали.

            Тако је онда било, а виђали су се на традиционалним сеоским саборима, прелима и поселима, у то време најчешћим облицима окупљања младих.

            На дан Светог Вида, на свој рођендан, лепотица луковског краја, уснила је страшан сан. Као, надошла Луковска река, сјатиле се але небеске и олује са околних брда и планина, носе и разарају све пред собом. Мома се пробудила пре сунца, изашла у авлију и пошла уз Луковску реку, путем који води тик уз њену леву обалу, како би се уверила да ли је сан само сан или јава.

            На непун километар удаљености од Горње Бање, тога јутра, сазнала је за највећу српску трагедију на Пољу Косову, на ту нашу живу, још увек незацељену рану.

            На Косову равном погинуо је и њен будући вереник, јуначки се борећи за част и достојанство свога рода, за слободу и спас отаџбине. Од велике туге и неизмерне жалости проплакала је и стена, која доминира левом обалом немирне планинске речице. Из камена су почеле да теку сузе, које и сада умивају лице стеновите литице.

            У знак сећања на тај тужни догађај народ је то место назвао Девојачком сузом. Из камена, ено, и сада, после толико векова, теку сузе, а народ верује да су лековите.

                                                                                                                                                                                                Р. Глигоријевић