Око неутрнулих огњишта у копаоничким и поткопаоничким селима, у Топлици и Косаници, и сада, после десет деценија од Топличког устанка 1917. године, преноси се прича о јунацима буне и актерима тада створене кратковеке ''комитске државе''.

            У лето 1917. године, после слома устанка, у селу Вичи, код Прокупља, одлучено је да се напише и Српској врховној команди пошаље извештај о насиљу Бугара и Аустријанаца у овом делу Србије. Извештај је саставио и потписао командант Копаоничко-ибарског комитског одреда војвода Коста Војиновић Косовац. Он је написао, између осталог:

            ''Српској врховној команди,

            После евакуације српске војске и владе 1915. године, а по окупацији од стране непријатеља, Аутро-угарске и Бугарске, српски народ преживљава најтеже и најгрозније дане. Од првих дана окупације непријатељ је најактивније настојао да интернира и у ропство отера све српске војнике, официре, свештенике, просветне раднике и народне прваке, који су припадали владиној Радикалној странци. Аустријанци су придобили напредњачке и либералне прваке који су им постали слепо оруђе. Прво им показаше закопане топове, затим ко је шта био и какав је глас у земљи уживао, ко је служио у српској војци... Настадоше хапшења, силовања, вешања и паљења српских кућа. Бугари, исто тако, у почетку, побише масу наших рањених војника, учитеља, виђених грађана и угледних сељака. И један и други окупатор силом тера српску децу да иду у њихове школе...

            Да бих овом злу стао на пут и да бих заштитио народ, повео сам се идејом да, под најтежим околностима, организујем комитске чете и да герилским ратовањем убедим народ да Србија није заувек пропала. Народ, оптерећен великим реквизицијама и револтиран наређењем бугарске команде, односно регрутовања српских младића за бугарску војску, ради одашиљања на фронт у бој против рођене браће, не могаше више бити лојалан, па и мало, и велико, одрече послушност и букну општи устанак у неколико округа...

            Не могавши народну вољу не извршити, ми заузесмо Куршумлију, Блаце, Прокупље, Лебане, Медвеђу, Рибарску Бању, истерасмо непријатеља из целог Копаоничког, Косаничког и Топличког округа, дођосмо до Ниша, Алексинца, Лесковца и Врања. Али, немајући довољан број спремних официра и услед велике навале непријатеља, који је, са неколико дивизија, пошао на нас, морали смо се, после двадесетпетодневне борбе и држања у поседу наведених територија и вароши, повући у планине. Народ је почео губити сваку наду. Ако Врховна команда жели повести рачуна о српском народу, нека испуни ова наша тражења:

Прво, да се аеропланима почну разбацивати агитациони плакати у корист Србије.

            Друго, да нам се, преко Албаније, упути једна чета доровољаца.

            Треће, да нам пошаљете једног хирурга, лекове и завоје.

            Четврто, да нам се дају инструкције за рад, као и знакови авиона.

            Част ми је ставити вам до знања да постоје Јабланички комитски одред г. капетана прве класе Милинка Влаховића, Пиротски одред г. Јована Радовића, Крајински комитски одред војводе Тошка Влаховића и много других сеоских чета...''.

            За полазак на далеки пут добровољно су се пријавили устаници: свештеник Димитрије Димитријевић, учитељ основне школе у Барбатовцу, код Блаца, затим потпоручник Александар Аца Пипер, Ратко Стевановић, Петар Јанковић, звани Грк, наредник Прока Планић, поднаредник Влајко Владисављевић и Властимир Вуковић, после рата судија у Охриду.

            На дуг и неизвестан пут кренули су из села Бабице, код Куршумлије, 23. јула 1917. године, ка фронту, правцем: Чир - Мајдево - Ибар - Сеоце - Војимировци - Придворица - долином реке Дрим - Дрен - Бања - Кострец - Дреник - Ораховац - Велика Хоча - друм за Душанов Призрен - манастир Свете Тројице - Силенић - Шар-планина (врх Љуботен).

            Између Тетова и Гостивара случајно су наишли на једну јачу непријатељску патролу. Сукобили су се. Тада је погинуо Ратко Стефановић, док су Пипер, Димитријевић и Петар Јанковић заробљени и враћени у Србију. Свирепо су убијени у Нишкој тврђави. Прока Планић, Влајко Владисављевић и Властимир Вуковић, код кога се, срећом, у тренутку сукоба, налазила торбица са извештајем, успели су да наставе пут. Пробијајући се планинским врлетима и беспућима западно од Кичева, они су, после 35 дана, препешачивши више од 400 километара, у ноћи између 28. и 29. августа 1917. године, пузећи, прошли кроз непријатељски фронт. Између Охридског и Преспанског језера наишли су на ровове Четвртог руског пешадијског пука.

            Тако је један велики и смео подвиг, мада плаћен са четири живота, успешно остварен. Тројица преживелих - Планић, Владисављевић и Вуковић - изјавили су штабу савезничког пука ко су и с каквом су мисијом пошли из Србије, тражећи да буду упућени Српској врховној команди.

Међутим, наишли су на нову, неочекивану препреку. У њих се посумњало да су бугарски шпијуни. Одузето им је оружје и драгоцени извештај. Спровођени су из једног у други штаб, руски и француски, саслушавани су, сумњало се у стварност њиховог подвига, да би најзад, 4. септембра 1917. године, на Светог Агатоника, били спроведени у Солун српској врховној команди, којој су, после дуготрајне и мукотрпне одисеје, предали писмо Косте Војиновића. Али, Српска врховна команда није упутила никакву помоћ, јер је она била против оружаног устанка у земљи, све док бугарске и аустро-угарске трупе не почну да одступају из Србије.

            Овај догађај заслужује подсећање, јер, одиста, представља јединствен подвиг у историји ратовања, а извели су га најближи сарадници Косте Војиновића, комите које су се истакле у борбама против окупатора.

                                 Пише: Радољуб Глигоријевић

На сликама: Димитрије Димитријевић и Коста Војиновић Косовац, предводник Топличког устанка 1917. године