04
pon, mar
''ЕВРОПА'' кроз времеплов
Kategorija: Društvo

''ЕВРОПА'' кроз времеплов

     Хотел ''Европа'' у центру Куршумлије је једна од најстаријих грађевина у Горњој Топлици и Косаници. Летописци наводе да је саграђена у раздобљу од 1889. до 1892. године, у доба владавине краља Александра Обреновића.

Ових дана ово здање је засијало новим сјајем. Приземна кафана ове године је нарасла у двоспратну лепотицу у новом руху топлих боја. Украс Куршумлије у којој се деценијама живот одвијао на корзоу, пијаци и у ''Европи'' о којој су испричане и записане многе приче. Кад би овај неми сведок варошице на ушћу Бањске у Топлицу и њених житеља могао да говори, ствараоци лепе речи би имали материјала за неколико романа о људима и догађајима.

У ''Европу'', кроз коју је прошла историја Куршумлије, Топлице, Косанице и Србије, одувек се навраћало на чашицу разговора. У њој су се уговарали и закључивали послови, одржавале се свечаности, стицана нова познанства и пријатељства, рађале се љубави. Живот грађанства се одвијао у ''Европи'', на корзоу и пијаци, која се налазила у центру варошице, која је први урбанистички план добила далеке 1888. године.

У ову кафану су навраћали, задржавали се и задовољно одлазили многобројни гости на које сећање не може да стане у једну причу. Наведимо неколико догађаја који су обележили једно време и остали у памћењу ове кафане и њеног гостољубивог особља, које послује у саставу АД ''Планинка''.

У добру стару ''Европу'' често је навраћао легендарни капетан с Преполца Вукоје Тодоровић, који је извео чувени Преполачки маневар 1896. године. После егзирцира батаљона којим је командовао Србија је за српски народ на Косову и Метохији код Порте у Стамболу издејствовала одређене повластице.

''Још те јесени у Призрену је на место Грка за владику постављен Србин'' - пише капетан Вукоје Тодоровић, чији је маневар допринео Српској влади да код Порте издејствује, поред осталог, и отварање школа за српску децу у којима ће радити српски учитељи.

            Професор Миленко Марковић, у ''Топличкој споменици'', о капетану с Преполца, Вукоју Тодоровићу, записао је, између осталог: ''Официрски испит је положио са похвалом због чега је произведен у официра. У рату 1885. године, у борби с Бугарима, заповедао је четом, био запажен и произведен у чин поручника. До 1894. године остао је у војсци и положио капетански испит, када га је запазио војвода Путник. Тада је установљена гранична трупа, а он је постављен за старешину Моравског одсека. Од тада је почела његова национална служба тако дискретна и везана за све покрете у Старој Србији, па се његово име и данас помиње са највећим поштовањем.

            У време Балканског рата је постао мајор и командовао је батаљоном, иако већ стар и скрхан ранама и болешћу. Управо тад је одједном зачудо оздравио. С њим сам се срео у рату и дивио се његовом полету. Пред Видином је добио још једну рану, а у Светском рату нове подвиге и чин потпуковника, да би сад, без ропота, примао свега 1.250 динара месечно кад обични сељаци из Топлице узимају двојно више...''

Из тих дана и година сачуван је запис књижевника Григорија Божовића о сусрету са потпуковником Српске војске Вукојем Тодоровићем, командантом пограничне страже на српско-турској граници, која се до 1912. године протезала преко превоја Преполац.

У ''Европу'' је, на путу за Приштину, где је радио као српски конзул, често навраћао и одседао Бранислав Нушић. Кажу да је наш велики комедиограф баш овде, у хотелу ''Европа'', нашао најпогодније место и у њој сместио радњу ''Сумњивог лица.''

Године 1915. (29. и 30. октобра) варош подно Самокова и ''Европа'' били су сведоци повлачења Српске војске на путу ка Албанији. Српски краљ Петар Карађорђевић је тада боравио у ''Европи''.                           

                                                                          Успомена на књижевника Милутина Ускоковића

 Неко време, тих дана, у њој је одсео и књижевник, новинар, члан прве редакције београдске ''Политике'' и дипломата Милутин Ускоковић. Старији становници Куршумлије сећају га се као ''озбиљног и увек замишљеног'' човека, који је из хотела ''Европа'' одлазио у дуге шетње крај Топлице, у чијим је таласима нашао смрт, скочивши у набујалу реку 28. октобра, 1915. године, по стајући трагични дошљак овог краја.

''Нисам могао да преболим пропаст Отаџбине'' - стајало је у његовом опроштајном писму, остављеном на старој врби, крај које се налазио мост са кога је отишао у понор смрти, написаном највероватније у ''Европи.''

Лета 1930. године у тихој топличкој паланци је потекла жеља за подизање споменика трагично несталом српском књижевнику Милутину Ускоковићу. Основан је Одбор са задатком да ову иницијативу оживотвори.

''Трагична судбина већине наших књижевника није мимоишла ни Милутина Ускоковића, али је према њему најнемилосрдније поступила'' - огласио се јавности Одбор за подизање споменика Ускоковићу, апелујући да средства новоформираног Фонда ''нису довољна за израду споменика заслужном књижевнику. Хотећи га отргнути од младог живота, у време када је својој отаџбини највише требао, она му је доделила трагичну смрт у хучним таласима Топлице... Од тога датума прохујала је већ једна и по деценија, а наш млади књижевник све дубље тоне у заборав...''

Милутин Ускоковић, родом Ужичанин, аутор романа ''Дошљаци'' и ''Чедомир Илић'', на одступању српске војске из земље у Првом светском рату, 28. октобра 1915. године, тужан над судбином своје Отаџбине, на кратком предаху у Куршумлији, скочио је са моста и утопио се у таласима набујале Топлице.

Проћи ће још две и по деценије од апела Одбора на чијем се челу налазио ондашњи судија Милутин Станисављевић (благајник је био трговац Драгутин Рисантијевић). Споменик Ускоковићу биће подигнут тек после Другог светског рата и свечано откривен 7. јула 1953. године. Ено га, стоји усред Куршумлије. Споменик је дело вајара Градимира Алексића, из Београда, који је бронзани лик ''трагичног дошљака Куршумлије'' излио бесплатно. ''Дирнула га је,'' рекао је тада, ''трагична судбина једног писца и једног малог места које не може да му се одужи.''

Подизање споменика - како је забележио угледни учитељ и знаменити хроничар Куршумлије Ђека Р. Кљајић, није текло лако и једноставно. Ипак, успомена је очувана. Тадашњи друш- твени радник Куршумлије и Топлице Радошин Рајовић, виши предавач Универзитета и судија Уставног суда Србије (1924-2002), и Ђека Кљајић највише су се залагали да се ова племенита иницијатива оствари. Тако се варош Куршумлија на најлепши начин одужила Милутину Ускоковићу, који је из родног Ужица пешке отишао у Београд да студира правне науке.

Сатрвен трагичном судбином свога народа, када су Србијом харали Аустроугари, Бугари и тифус, талентовани песник није издржао. Окончао је свој живот скочивши са дрвеног моста, који се налазио у близини Ветеринарске станице и хидроцентрале у варошици подно Самокова.

                                                                                       Сећање на данског добротвора

 ''Европа'' је једно време угостила и младог Данца др Вилијема Теодора Мелгарда, добровољца Српске војске, који је после ослобођења 1918. године, као једини лекар у ондашњем Косаничком срезу, био управник среске болнице у Куршумлији.

Изненадним и неочекиваним нападом Аустро-угарске на Србију почео је Први светски рат. Описијући то време ратовања Јеремија Станојеви у својој књизи ''Историја ратова за ослобођење и уједињење 1912-1918'', записао је, између осталог: ''Први светски рат је захтевао највећи напор од српске војске и њеног санитета, већи од ма које друге зараћене државе...''.

Велики број рањеника и епидемије пегавца и рекуренса су главни терет српске службе санитета, који је већ у самом почетку рата пао на плећа малобројног лекарског кадра и другог санитетског особља. Србија, која је на почетку рата 1912. године имала свега 370 домаћих лекара и 20 странаца, на почетку 1914. године, губи 157 лекара. То је био разлог да се, преко Међународног друштва Црвеног крста, српска Влада поново, и овога пута, апелом обрати свим пријатељским народима и државама у свету за помоћ. Као и у рату 1912. године Србији у помоћ долазе стране медицинске мисије Русије, Енглеске, Француске, САД, Јапана, Швајцарске, Италије и Данске. Међу њима се налазио и дански лекар dr Vilijam Teodor Melgard – dr Vilijam Teodor Mellgaard.

По доласку у Србију, он одлази у Ваљево, где се прикључује већ стационираној медицинској мисији. У саставу српског војног санитета, заједно са нашом војском, повлачи се до Битоља, а одатле одлази у Солун. Овде сазнаје за идеју о формирању српске добровољачке дивизије у руском граду Одеси. Пријављује се за одлазак у Русију. Облачи униформу српског официра и, као капетан друге класе, прикључује се српским добровољцима у Букурешту. Када је Румунија ушла у рат против централних сила, ова дивизија, у којој др Мелгард ради као лекар, учествује у борбама против бугарске војске на Добруџи. После неколико месеци успешног војевања долази до војног неуспеха у Румунији, па се наша дивизија повлачи према Русији. У тим операцијама Бугари заробе и др Мелгарда, кога са српским заробљеницима одводе у Пловдив. Овде га, као странца, са пасошем Краљевине Данске, упућују у Ниш, где је било седиште окупационе команде за Србију. Наредбом бугарског команданта др Мелгард се 1916. године... упућује у нишку болницу, где као странац мора упражњавати лекарску праксу за заробљенике и избеглице...''

По доласку у Ниш др Мелгард преузима дужност лекара у нишкој грађанској болници, у време када, после повлачења српске војске, у том граду није остао ниједан наш лекар.

У Нишу др Мелгард остаје све до уласка савезничких трупа 1918. године. Кад је Ниш ослобођен, после доласка британске медицинске мисије, он предаје болницу тој мисији. Обраћа се српској Врховној команди да после демобилизације ’’жели да остане у овој земљи и да као лекар помаже људима који су тек завршетком рата опустошени и болесни...''

На ову његову жељу Санитетска управа и привремена Влада му предлаже да бира место болничког лекара у Београду, Загребу или Сплиту. На овај предлог он Влади одговара тражећи да га упуте у неко мало место. ''Хоћу да идем тамо где треба помоћи.''

Још у време боравка и рада у Нишу он се сретао са људима из Топлице и са њима разговарао о приликама у том крају. Знао је да је Куршумлија, после повлачења Бугара, пуна болесника. Због тога је, у писму Влади у Београду, изричито тражио да га упути у ово место, које му је остало у успомени из времена повлачења према Албанији. Његов избор овог места изазвао је чуђење, али објашњење др Мелгарда да у Куршумлији има пуно болесника, да нема ко да их лечи, било је довољно уверљиво, па га је Влада упутила у тај град. Тако је, крајем 1918. године, др Мелгард са супругом и сином, дошао у Куршумлију ''за хонорарног лекара среза Косаничког, округа Топличког...''

Сместивши се у једној просторији болнице са породицом, овај хуманиста приступа оправци болничке зграде, коју је затекао у рушевинама. Већ крајем 1918. године, болница прима прве болеснике и рањенике, а убрзо стиже и прва помоћ. Почетком наредне године, захваљујући ангажовању младог Данца, прва новчана помоћ стиже од наше Владе, а пошиљке лекова, ћебад и други санитетски материјал долази из Енглеске и Француске. У то време у куршумлијској болници лече се и наши и савезнички рањеници. Због тога болницу у Куршумлији често посећују бројне савезничке мисије, што још више доприноси бољем организовању рада и опремљености ове обновљене здравствене установе у Топлици.

Када је септембра те године у Куршумлији почела да ради Државна занатска школа, министар просвете у Влади Србије поставља др Мелгарда за наставника опште хигијене.

Др Мелгард, за време рада у Нишу, радо посећује и домове Нишлија, обављајући лекарске посете по кућама. Једном приликом се нашао у кући угледног нишког учитеља и књижевника Мијајла Ризнића. Ту је упознао његову кћер Виду, своју будућу супругу, са којом се венчао 17. октобра 1917. године. Годину дана касније родио им се син Рене.

Доктор Мелгард је рођен 1888. године у Фисенбергу, у угледној данској породици. Његов отац, протестантски свештеник Еске Хансен Мелгард био је професор на Теолошком факултету у Копенхагену, а мајка Регица Шарлота Скел (Regitze Charlotte von Skeel) бароница. Старији брат др Холгер био је професор на катедри за торакохирургију Медицинског факултета у Копенхагену, а савременој медицинској науци познат је по проналаску лека против туберкулозе – ''златном прашку''. После Другог светског рата др Холгер је неко време био министар здравља у Краљевини Данској.

Син Рене се педесетих година минулог века вратио у Данску.

У другој половини 1920. године Топлицом и већим делом Србије бесни епидемија шарлаха. Број оболелих и умрлих, нарочито деце, у Куршумлији и околини расте. Епидемија не штеди никога. Као њена жртва пада и Мелгард.

Његов син Кнут је умро у Београду од шарлаха и изразио жељу да буде

сахра њен поред оца. Жеља му је испуњена.

Једна улица у Куршумлији носи име др Вилијама Теодора Мелгарда, а на згради прве болнице, у којој је радио др Мелгард, 27. августа 1995. године, постављена је спомен – плоча у знак захвалности младом Данцу за доброчинство Куршумлији и српском народу. Обележје је открио академик др Војин Шуловић, тада председник Српског лекарског друштва.

                                                                                         Долазак првог воза у Куршумлију

 Од значајних догађања између два светска рата треба поменути изградњу пруге долином Топлице и Косанице и дочек првог воза у Куршумлији, који је у аналима забележен као велики историјски догађај.

После ослобођења од Турака у ратовима 1876/78. године, отпочео је интензивнији друштвено – економски развој Србије, која је ступила на пут државности, што је дефинитивно признато од европских сила на Берлинском конгресу 1878. године.

Међутим, уз признање државности, велике силе су Кнежевини Србији наметнуле и обавезе. Једна од њих је била изградња пруге од Београда до Ниша.

Србија је ускоро приступила испуњавању те обавезе. Први воз на железничку станицу у Нишу стигао је 29. августа 1884. године. Град на Нишави је тако постао главни железнички чвор, јер је већ 6. маја, четири године касније, пуштена у саобраћај пруга Ниш – Дољевац – Ристовац.

Међутим, на изградњу пруге од Дољевца до Прокупља чекало се до 28. децембра 1925. године, када је први воз стигао у град подно Хисара.

Пет година касније изграђена је пруга Плочник – Куршумлија, пошто је деоница од Прокупља до Плочника завршена раније.

Поводом пуштања у саобраћај пруге Плочник – Куршумлија, 6. јуна 1930. године, из Ниша су пут Топлице кренула два специјална воза.

У првом су се налазиле високе званице – министар саобраћаја др Иван Швегл, бан Моравске бановине Ђорђе Несторовић, епископ нишки Доситеј Васић, директор обласне железничке дирекције Светислав Наумовић и многе друге званице ондашњег политичког, привредног и културног живота Србије, Моравске бановине, Топлице и Косанице.

У другом возу налазили су се чланови културних, спортских и хуманитарних друштава који су увеличали свечаност. Оба воза величанствено су дочекана у Прокупљу. Госте је поздравио командант Топличког војног округа генерал Аћим Тодоровић.

Сутрадан, 7. јуна 1930. године, београдска ''Политика'' је, тим поводом, донела следећу вест: ''Јуче је свечано отворена пруга Плочник – Куршумлија. Привредни, економски и општекултурни значај ове пруге је велики. Жеља целог народа овог краја је била да се што пре повеже Топлица са Косовом. До сада је изграђен део од Дољевца до Куршумлије, у дужини од 56 км и 200 метара. Изграђени део од Куршумлије до Приштине износи 65 километара.''

Та деоница је изграђена и у саобраћај пуштена 15. маја 1949. године.

После Плочника, воз стиже у Барлово, прву станицу новоизграђене пруге. Председник општине Грабовница Стојан Филиповић поздравио је путнике првог воза, представнике Владе Србије, бана Несторовића и остале госте. После десетоминутног задржавања и краће свечаности, воз наставља пут Куршумлије у којој је, такође, било свечано. Када је први воз ушао у станицу и када се локомотива огласила својим писком, проломио се аплауз, чиме је означена нова етапа у историји и препороду ових пасивних крајева.

Високе госте и хиљаду грађана поздравио је тадашњи председник општине Куршумлија Филип Најдановић. На скупу је говорио генерал Тодоровић, а затим је колона, са око четири хиљаде грађана и војном музиком на челу, прошла улицама Куршумлије. После краће црквене свечаности, у хотелу ''Европа'', у центру вароши, приређен је свечани ручак. Министар саобраћаја др Швегл рекао је да му је драго што му се дала прилика да дође у овај крвљу натопљен крај, да се упозна са народом који се херојски борио против непријатеља.

Године 1927. ''Европа'' је, поводом десетогодишњице чувеног Топличког устанка 1917. године, угостила преживеле комите војводе Косте Војиновића, а њени гости су били и преживели Солунци Косаничког среза, који су се 1936. и и 1958. године окупили у Куршумлији да заједнички обележе четири деценије од пробоја Солунског фронта.

У годинама после Другог светског рата у ''Европи'' су се одражавале филмске пројекције, представе глумаца аматера, изложбе архивске грађе о Куршумлији, изложбе Међународне фото-колоније ''Ђавоља варош'', свадбе и весеља...

У ''Европу'' су навраћали срески лекар др Војислав Зарић, оснивач болнице у Куршумлији, а такође и чувене шаљивчине, ''таксиста'' Мура и хармоникаш Ивко о којима и сада живе и верно се преносе многе анегдоте.

                                                                                                  Чаршијска политика

Куршумлија у предвечерје избора за посланике и кметове 1938. године. Један сељак из Доње Микуљане сваког јутра зором разнесе млеко варошанима, а за крај поделе остави млеко за породицу доктора Светислава Зарића са којим потом одлази у ''Европу'' на јутарњу кафу.

            Једног јутра, уместо Зарића, на вратима се појавио времешни човек, Зарији непознат.

            - Где је доктор? – пита Зарија.

            - Спава! – одговори непознати мушкарац, додавши:

            - Ако треба, да га пробудим.

            - Не! Скупштински избори су на прагу, а нас двојица, по обичају, сваког јутра бистримо чаршијску политику – каза Зарија.

            - Могу ли да заменим доктора? – пита непознати саговорник?

            - Господине, ви се у политику не разумете! – каза разносач млека и запути се у прву кафану којих је у то доба у маленој Куршумлији било чак двадсет.

            Ко је била непозната особа?

            Реч је о Николи Т. Узуновићу (Ниш, 1873-1954), српском политичару, у два наврата председнику Владе Краљевине Југославије, бившем одборнику и председнику општине Ниш, судији и председнику суда, начелнику округа, народном посланику, коме је између 1924. и 1936. године, седам пута повераван мандат за састав Владе Краљевине Југославије.

            После одласка у пензију, Никола Узуновић је често долазио у посету кћерки Софији, медицинској сестри, и зету доктору Зарићу у Куршумлији, који су, између педесетих и шездесетих година двадесетог века, декретом Министарства здравља, из ове топличке варошице упућени на рад у Чачак.

Доктор Светислав Зарић је у Куршумлији далеке 1909. године основао прву Грађанску болницу која је имала 25 постеља. Он је био први срески лекар у овој тихој варошици на ушћу Бањске у Топлицу. Зарићи су становали у кући која се налази у центру варошице, у Улици Свете Ане, власника Стојана Живковића, дугогодишњег секретара Основне школе ''Дринка Павловић'' у Куршумлији.

                                                                                                            Мура и Мара

Њега су у Куршумлији и околини сви знали, али само по надимку. За све њих он је био Мура, а осим матичара, порезника и шумара, наравно и нај-ближих, нико није знао његово право име и презиме, нити како је добио надимак Мура. Био је велики шерет и човек који је све што је желео да каже говорио у стиховима. Имао је белу кобилу Мару, која је вукла кола са три, како је говорио, исправна и једним точком у квару.

Мура је готово две деценије живота провео на путу Куршумлија - Пролом Бања. Тим, у то време прашњавим и излоканим макадамом, лети и током јесени нарочито, Мура је превозио госте, најчешће од Рудара до Бање, пошто посетиоци дођу возом до Рудара, а одатле нема другог превозног средства. Мура је тако свакодневно преваљивао километаре.

Тих, педесетих и шездесетих година минулог столећа, овде није било добрих путева, нити аутобуса и такси превоза. Сви су знали за Муру и Мару као једином превознику, али и по његовим шаљивим згодама и незгодама.

Кад прими путнике, добро увеже балоне напуњене ''пролом'' водом да успут не би пали, Мура би најчешће говорио:

''Мура и Мара, два ортака, фирма јака, возе воду за куршумлијску господу...''

Висок, сувоњав, повијен у струку, љубитељ добре капљице, Мура је најчешће навраћао у ''Европу.'' Првом саговорнику би се похвалио да посао добро одмиче, али би се истовремено и пожалио да су му ''пропале канате'', па се дешавало да успут изгуби који балон воде што, како је говорио, одвраћа ''муштерије.''

''Морам и Мару да мењам. Напутовала се.''

            Док је Мура у кафани, Мара је испред ''Европе'', привезана за стабло високе липе.

            У међувремену Мура изађе да назоби Мару.

           ''Ма, добра си ти. Да се растанемо, то никако. Ти си мој лебац и ранилац.''

Једанпут Мура уђе у кафану, а у њој двадесетак угледних званица на ручку. Међу њима и посленици ондашње општинске и среске власти и директори фабрика. Са њима у друштву и први човек дрвног комбината ''Копаоник''.

            По обичају Мура седи у делу кафане који гледа на део Немањине улице. Конобар доноси шљивовицу, а преко пута Муре седе две непознате даме. Кад је испио пиће, Мура прилази дамама и обраћа се једној од њих:

            ''Жив' ти мајка, да ми будеш снајка!''

            То каза и оде ка столу високе делегације. Приђе директору ''Копаоника'':

           ''Мили брате, дај ми даске за канате!''

            Већ сутрадан проблем са даскама је решен, а Мура је често истицао:

            ''Да директора Комбината не беше, и мене, и Мару, канате у пензију отераше!''

                                                                                         Ивкове црне овце

Седамдестих година минулог столећа бањске госте преко лета и посетиоце ''Европе'' током зиме увесељавао је стари хармоникаш и комендијаш, чувени шерет по имену Ивко.

- Господине, како сте дошли у бању, преко Завода за социјално осигурање или о свом трошку? – пита Ивка новопридошла гошћа.

            - Дошао сам возом преко Сталаћа! – одговара Ивко, осмехујући се крајем усана, а који минут касније овај шаљивчина прича:

            - Прошлог викенда ишао сам кући. Два дана пада дуга и досадна киша. Саставили се и небо, и земља. Лије као из ведрице.

Трећег дана моја верна љуба, каже: ''Ивко, пусти оне црне овце да пасу. Дан, ноћ су у тору. Скапаће.''

            У неко доба жена ме зове и зачуђено пита: ''Црни Ивко, шта уради? Ки да ти је врана мозак попила? Дође ми да пукнем, да се прекоматим, у трупац да рипам!''

            Тако си ми наредила! – одговори Ивко.

 

            Пише: Радољуб Глигоријевић